Ovih dana navršilo se 90 godina od završetka Prvog svetskog rata, koji je odneo više od 10 miliona života, prouzrokovao više od 20 miliona ranjenika i suštinski promenio kartu Evrope. Na Martinje, kada se slavi novo vino, 11. novembra 1918, tačno u 11 časova, počeo je prekid vatre, potpisan od strane snaga Antante i Nemačkog carstva.
Najveći i najkrvaviji rat do tada u istoriji ljudskog roda prema nadi tadašnje javnosti završio je i sve ratove budućnosti. Kako znamo danas, kraj prvog rata bio je samo početak prekida vatre do drugog, koji je odneo još više života i prouzrokovao patnju i zločine poput holokausta. I njegov kraj podelio je svet na osnovu ideologije, a i promenio globalnu geografiju.
Sve dileme i nezavršeni projekti uveliko su uticali na naš region. Posle završetka rata predstavnici Slovenaca, Hrvata i Srba iz propale Austrougarske monarhije u Zagrebu su osnovali Državu Slovenaca, Hrvata i Srba, čiji vek je trajao do 1. decembra 1918, kada se ova država udružila s Kraljevinom Srbijom, a i Crnom Gorom u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevinu Jugoslaviju, koja se, teritorijalno osakaćena na račun Slovenaca i Hrvata, zaslugom srpskih saveznika u ratu, raspala početkom Drugog svetskog rata i koja nije uspela u svojoj kratkoj, centralističkoj istoriji rešiti pre svega nacionalna, a i teritorijalna pitanja svojih naroda.
Pouke grešaka evropske istorije uvek su aktuelne i mogu poslužiti u iznalaženju rešenja savremene Evrope, čiji je sastavni deo i teritorij, u današnjem geostrateškom rečniku, zapadnog Balkana.
Protekli sastanak ministara država članica EU, uprkos snažnom lobiranju pristalica haosa, protekao je u shvatanju da region, ukoliko se uzmu u obzir sve njegove karakteristike i realnosti, ipak danas ne predstavlja bure baruta i da unutrašnja retorika ne može staviti u drugi plan prirodnu nadu žitelja da će im biti bolje.
Shvatanje Evropske unije da mora polaziti iz shvatanja svoje vlastite strukture multikulturnosti i raznolikosti njenih naroda nužno je za rešavanje unutrašnjih dilema regiona. Vrlo jasan i jak signal u kom pravcu treba tražiti rešenje došao je iz Odžaka.
Ovu novu realnost nisu mogli da ignorišu ni u briselskim kuloarima i već spremne rigorozne dokumente u suštini promeniti u realniju retoriku brige Unije za BiH na jedan vrlo pragmatičan način, a to je da će evropskim novcem za proces približavanja i uključivanja BiH u EU upravljati evropski predstavnik posle zatvaranja Kancelarije visokog predstavnika. Kakvim kriterijumima će se rukovoditi kod doziranja novca domaćim vlastima još je nepoznato, kao i koncepti budućeg unutrašnjeg ustavno-pravnog procesa, kojeg će podržavati 27 članova EU.
Odlazeći slovenački ministar Rupel jasno je istakao da EU za ovo pitanje još nema odgovora jer je BiH poseban kompleksan primer nove države na zapadnom Balkanu jer nije ni jednoetnička, jednokulturna, jednonacionalna nacija. Da li je rešenje višeetnička nacija? Šta pronaći kao rešenje ako se odbaci podela etničkih prostora ili koncept "talilno lonca". Probleme regiona danas obeležavaju i Dejtonski i Ohridski sporazum, a i Ahtisarijev plan.
Svaki od njih je konceptualno različit i čini se da ni jedan ni drugi, a ni treći ne mogu bez međunarodne kontrole. Različiti aršini koje koristi međunarodna zajednica u stvaranju dugoročne stabilnosti i prosperitetne evropske perspektive regiona nažalost isključuju istorijske poruke ovog dela sveta i ne uvažavaju planetarna prava pojedinaca, a i nacija o traženju dijaloga i kompromisa. Poštovanje ove realnosti, a ne traženje rešenja u amorfnosti, jeste i put rešenja. Sijelo u Odžaku, uprkos kritikama onih kojih nije bilo pored, predstavlja novu realnost u razvoju unutrašnje odgovorne političke komunikacije.
Nije slučajno britanski ministar popratio aktuelnog visokog predstavnika iz sastanka u Briselu u Sarajevu. Tim činom poslao je poruku autorima besede u "Gardianu" objavljenom pod dramatičnim naslovom "Bosna bure baruta" i njihovim istomišljenicima da EU napokon počinje shvatati realnu Bosnu i Hercegovinu, a ne virtualnu, gdje se najbolje snalaze ličnosti kojima su krizna žarišta zanimanje. Ono što danas postoji u Bosni i Hercegovini deo je rešenja, a ne problema.
Ako su na samitu u Briselu shvatili ovo onda je perspektiva vrlo jasna, uprkos zimskim maglama koje će uslediti do proleća, kada, prema prognozama, počinje demokratska briga međunarodne zajednice zatvaranjem preživele kancelarije na Grbavici. Novo vino treba staviti u novu, a ne staru burad, poruka je u danima Martinja.
Simbolika ovogodišnjeg obeležavanja devet decenija od kraja Prvog svetskog rata, započetog baš u ovom regionu, nedvosmiselno je savremena, evropska. Biši neprijatelji, koji su jedni drugima sijali zlo, danas se na poprištu frontova podsećaju na greške koje su činili u istoriji, odaju počast milionima koji su žrtvovanjem svojih života pridoneli gradnji nove civilizacije mira. Najveća počast žrtvama rata na ovim prostorima jeste da živi mogu postići konsenzus da se prošlost nikada više ne ponovi.