Danas neću o politici. Ni o igračima na sceni globalnih interesa. Ni o dilemama i ćorsokacima regiona. Ni o 3. aprilu kao, evo, još jednom od datuma kojeg postavlja Evropa Bosni i Hercegovini. Danas ću govoriti o jednom, po meni, mnogo bitnijem fenomenu našeg prostora, prošlog i budućeg vemena - poštovanju.
Prošao je katolički Uskrs. Padao je sneg. Na putevima kroz Sloveniju opet duge kolone svih onih iz regiona koji rade na Zapadu. I vraćaju se svojim kućama. I onda opet natrag sa čežnjom da se ponovo vrate u svoje bašte i dvorišta. Decenijama, od otvaranja granica bivše federacije ista slika kolona automobila. A u tim decenijama i kriza i raspada i rata i mržnje... A i nade i poštovanja i prijateljstava i ljubavi... Nekada je kolona stajala na Ljubelju, danas na Bregani, Gradišci, Brodu...
Na poslednji dan praznika je stigla iz Splita vest o smrti Borisa Dvornika. Ova vest o odlasku legendarnog Dalmatinca pokrenula je od Triglava do Vardara jedan fenomen kojeg, opravdano, ne mogu da shvate činovnici međunarodne zajednice ni svetski centri moći, zajedno sa svim svojim analitičkim službama. Ovaj fenomen ima duboke korene u istoriji kada su ulice gradova bivše federacije bile prazne kada je na televizijskim ekranima prikazivana serija "Naše malo misto" u crno-beloj tehnici. Ili prepune kino-sale u gradovima i selima da ljudi vide kako će se Bata Živojinović i Boris Dvornik konačno obračunati sa nemačkim okupatorom i domaćim izdajnicima.
A gde su serije sa Mijom Aleksićem, Čkaljom... Ovi ljudi donosili su u tadašnje vreme gradnje iluzija, realnost koja se uvek kretala na ivici političke prihvatljivosti tadašnje ideologije. Ovo su bile poruke slobodnih duhova razumljive i u Ljubljani i u Skoplju. Jer oružju satiričkog suprotstavljanja realnosti nema protivoružja. Uprkos ozbiljnosti političara, njihovim praznim obećanjima i velikim rečima o interesima naroda i pojedinaca.
Meštar Boris Dvornik svojim odlaskom skrenuo je pažnju mnogim generacijama ljudi iz ovih prostora, koji bi, gledajući njega, svi pomalo želeli biti Dalmatinci, da je istinska umetnost univerzalni jezik razumevanja i poštovanja. U našim prostorima legende poput Borisa Dvornika sve su ređe. Danas su na sceni neki drugi klinci i klinke, slični jedni drugima, pa se brzo i zaborave. Jer nude efekte, a ne duše. Zato je i današnji čovek siromašniji i zapravo ne gleda u ekran, već ekran gleda u njega.
Ljudi poput Dvornika i Živojinovića nisu negirali ni svoje hrvatstvo ni srpstvo. Svaki na svoj način pokušavali su na nivou umetnosti zajednički uništiti što više neprijatelja. Boris Dvornik nije hteo dnevnu politiku u svoju butigu jer je bio umetnik koji može i svojima i drugima da kaže - car je go. "'Oću zagrlit' Batu", rekao je nekoliko nedelja pre odlaska.
Ove srede od Borisa Dvornika nisu se oprostili samo "cili Split", Dalmacija, Hrvatska, od njega su se poštovanjem oprostile sve generacije ovog prostora koje su čekale kada će doći na ekrane njihove mladosti. Da li je morao njegov odlazak da nas probudi možda i u nostalgiji, a pre svega u shvaćanju da smo mnogo svog ograničenog vremena utrošili za nebitno, a zaboravili na čežnju za prolećem, letom, malim mistom i ljudskim odnosima? O svemu tome nam je svojom umetnošću govorio meštar iz Splita.