Prva asocijacija na navedeni naslov, barem onim obrazovanijim čitaocima, je drama Maksima Gorkog identičnog naslova, mada ni oni kojima književnost nije jača strana neće biti u dilemi šta je, odnosno gde je to NA DNU. A, baš tu se našao donedavno najbolji jugoslovenski i srpski fudbalski klub svih vremena - Crvena zvezda! Sasvim logično i očekivano. Jer kada se na istom mestu, odnosno na dnu nađe država, celokupan sport pa i fudbal, drugačiju sudbunu ne može da doživi ni jedan klub, makar bio i najbolji.
A, posrnuće i propadanje Zvezde je kompletno i totalno, jer u njemu učestvuju i uprava, i treneri, i igrači, a bogami i ''sponzori'' i ''navijači''. Kriza je i moralna i materijalna, a samim tim i rezultatska. A, kako bi i moglo biti kada se uprava raspala, a njeni čelni ljudi se razbežali ili su pohapšeni, kada je za samo dve godine promenjeno nekoliko trenera, kada nema tima, nema igre, nema gledalaca i kada se klub nalazi u donjem delu tabele tragikomočne nacionalne lige. Kada u trofejnoj sali odavno nema novih pehara i kada nekadašnji šampion Evrope ne može da sanja ni o Ligi šampiona, a kamoli nekoj novoj evropskoj tituli.
Pa, može li gore i grđe? E, pa može. Pre mnogo godina klupske vrhuške, pretežno beogradskih klubova, su u sprezi s patriotsko-političko-poslovno-bezbednosno-kriminalnim krugovima stvorile monstrume zvane udruženja navijača s kojima su uspostavile vrlo prisne odnose. Iako su u ovoj trgovini najbolje prolazili takozvani navijači, kojima je to često bivalo i jedino zanimanje u životu, a pogotovo oni koji su se nametnuli kao lideri i vođe tih navijača, jer su njihovo ''navijanje'' i sve ostale usluge i aktivnosti klubovi, a ponekad i država, izdašno finansijski pomagali, i klubovi su u svemu ovome nalazili svoj interes. Ali sada je taj monstrum, taj Frankenštajn, kao i svaki došao po svoje.
Svi, naravno, znate da je nedavno jedan ''navijač'' Zvezde osuđen na deset godina zatvora zbog ''navijanja'' za svoj klub na prvenstvenoj utakmici s Hajdukom iz Kule. Zato što jedan hrabri sudija, naravno ne fudbalski, njegovo ''navijanje'' nije video kao navijanje, pa čak ni kao nasilje na sportskoj priredbi, a ni kao nanošenje teške telesne povrede, već kao pokušaj ubistva! Jer kada neko drugome zapaljenu baklju, koja razvija temperaturu od hiljadu stepeni, nabija u usta i njome mu prži lice, to ne može biti okarakterisano drugačije nego kao ''monstruozan, brutalan, varvarski čin, linč i čista obest jednog huligana'', rekao je između ostalog sudija Velimir Lazović, koji je u obrazloženju presude izveo malu, ne samo pravnu, već i društveno-socijalnu i psihološko-filozofsku bravuru. Po njemu je napad na pripadnika Žandarmerije Nebojšu Trajkovića bio napad na ovlašćeno službeno lice policije, koji ničim nije izazvan, jer je Trajković napadnut samo zato što je policajac koji je vršio svoju dužnost - održavanja reda. Pa da se ne bi postavljalo pitanje da li policija uopšte sme da održava red, sudija je konstatovao da je napad na policajca na dužnosti napad na državu i da država kada je napadnuta ima pravo da se brani i upotrebi silu. Ovoga puta pravnu naravno. Na kraju je zaključio da već duže vreme, verovatno zbog ovakvih i sličnih postupaka, ''u našem društvu moral devalvira, a nasilnici se proglašavaju herojima'' i objavio da je njegova presuda u stvari ''poruka da se ovakvi napadi koji su postali epidemija više neće trpeti!'' Da je ozbiljan u svom naumu da zaštiti integritet države, njene zvaničnika i građane, pokazao je davši bez razmišljanja nalog da se uhapsi i privede grupica huligana koja je odmah nakon izricanja presude još u sudnici omalovažavala sud i pretila njemu kao sudiji. Činjenica da je ovim nasilnicima, koji su i pre ovoga već bili osuđeni zbog nasilničkog ponašanja, odmah određen jednomesečni pritvor uliva dodatnu nadu da presuda sudije Lazovića neće biti samo epizoda, već početak ozbiljne društvene i državne borbe protiv ovakvih pojava.
Ali ni ''navijači'' nisu sedeli skrštenih ruku. Shvatajući da u sukobu sa državom nemaju nikakvu šansu ako se ne sakriju iza kluba, njegove uprave i igrača, pohitali su da sve navedene podsete da su oni ''njihovo čedo''. Tako što su usred bela dana dok su igrači trenirali, naočigled svih, došli na parking i demolirali njihove automobile. Da li je neko reagovao? Igrači? Treneri? Ljudi iz uprave ili obezbeđenja? Ne, niko - valjda zato što svi znaju da su oni koji su im priredili ovaj mali nestašluk u stvari ''njihova deca''. Koja su potom, osokoljena ovom opštom kukavičkom pasivnošću, ušla u klupsku svlačionicu pre jedne utakmice i bez pardona naredila igračima da obuku majice s likom njihovog osuđenog pajtosa i zajedno s njima za njega traže neku novu pravdu? Mislite da ih je neko na putu do svlačionice pitao ko su oni i gde su krenuli ili ih ne daj bože u tome sprečio? Naravno da nije, pa oni su, kao što rekosmo, Zvezdina ''deca''. Zato su na kraju na tribinama ova ''nestašna deca'' istakla transparente s najstrašnijim i direktnim pretnjama sudiji Lazoviću.
Država je morala da reaguje, pokrenuvši zvaničnu policijsku istragu, tokom koje su saslušani i brojni zvaničnici Crvene zvezde, koji su, verovali ili ne, listom izjavili da pomenute navijače, koji slobodno šetaju po službenim prostorijama i svlačionicama kluba i prete ne samo njima i igračima, već i policiji i sudstvu, nažalost ne poznaju. Bedno da bednije biti ne može! Jer oni koji su dali ovakve izjave očigledno ne shvataju da se dugovi kluba mogu sanirati, da se može dovesti novi trener i stvoriti bolji tim, da se mogu vratiti gledaoci i osvajati novi trofeji, ali da se nikada ne može sa kluba sprati ovakva ljaga. Jer kada jedan sportski klub podržava i štiti ubice i osporava zvanične sudske presude koje su im izrečene, onda to ulazi u anale beščašća u svakoj zemlji na svetu!
Ali ono što je najbednije je ipak sam osuđeni ''delija''. Koji je najpre braneći se pred sudom rekao da je bio u zabludi dok je pokušavao da ubije Trajkovića, misleći da je on u stvari navijač, a ne policajac!? Da vas podsetim, tako su se ''branile'' i ubice sa Ibarske magistrale, jer ni njima nije rečeno da treba da ubiju Vuka Draškovića, već nekog Albanca. Kao da je ubistvo policajca i političara krivično delo, ali ne i ubistvo nekog Albanca ili običnog navijača. Da bi na kraju suđenja, čuvši izrečenu mu presudu, zaplakao jer mu stražari nisu dozvolili da zagrli mamu!
Kao što rekosmo, kakav klub, takva i uprava, takav trener i igrači, a takvi i ''navijači''! A svi zajedno, sasvim zasluženo, NA DNU!