Privatizacija preduzeća u BiH započeta u postratnom periodu već godinama škripi i ne daje adekvatne rezultate.
Taj tranzicioni proces, koji je, ne računajući pojedine strateške sektore, već trebalo da bude završen, postaje sve veći uteg nejakih pleća naše privrede i radnika. Gro neprivatizovanih preduzeća svakim danom zapada u sve veću dubiozu, koja se, prema zvaničnim podacima, kumulirano mjeri milijardama maraka.
Razlozi su višestruki i višeslojni - nedostatak tržišta, tehnološka nerazvijenost, manjak kvalitetnih menadžera, višak radne snage, nizak nivo korištenja kapaciteta, neefikasnost proizvodnje, neusklađenost resursa s proizvodnim kapacitetima... Naravno da u takvoj situaciji, a bez adekvatnog organizacionog i finansijskog restrukturiranja, ona nisu privlačna za inostrane investitore, koje prvenstveno očekujemo.
Dok se rehabilitacija u RS pokušava izvesti promjenom zakonske regulative, u FBiH je proces praktično zapao u težu komu. Direkcija za privatizaciju RS je prošlu godinu okončala prodajom 21 preduzeća, dok je Federalna agencija za privatizaciju faktički prodavala samo dijelove pojedinih firmi.
Vlasti u RS prodale su `Banjalučku pivaru`, Fabriku duvana, riječnu luku u Šamcu, dvije fabrike `Jelšingrada`, po jedan pogon `Čajavca` i `Energoinvesta` i još neke druge. Bilo je i propalih tendera, među kojima se izdvajaju oni za Rudnik Miljevinu, Fabriku šećera i Prehrambenu industriju `Sava` iz Bijeljine, dobojski `Trudbenik`, `Svilu` iz Čelinca, te dvije drvoprerađivačke fabrike.
Trenutno se privode kraju pregovori o prodaji `Telekoma Srpske`, kao i tri preduzeća iz naftne industrije za koja je potencijalni kupac pronađen novom zakonskom metodom -neposrednom pogodbom. Da inovativna legislativa ne postiže rezultate sama od sebe pokazuje podatak da nijedna fabrika nije prodata radnicima po takozvanom ESOP modelu.
Iako se u javnosti najviše pažnje pridaje prodaji strateških preduzeća, to ne smije zamazati oči cjelokupnom procesu privatizacije. Zbog nepostojanja analize stanja u malim i srednjim firmama analitičari taj segment obično preskaču, čime se stvara pogrešna slika u javnosti. Onaj ko je imalo zavirio u više stotina tih preduzeća mogao bi vidjeti sav čemer i bijedu naše privredne situacije. Nema dana da se po sudovima ne održava kakva stečajna ili likvidaciona licitacija na kojoj prodaju njihove pogone i mašine, pod uslovom da prethodno nisu nestali u `nepoznatom pravcu` (slučaj preduzeća `Autopromet - Glamoč`, kojem ni temelji nisu pronađeni).
Tako na hiljade sredovječnih radnika ostaje bez posla i ostaje im da mole boga da se neko smiluje i uplati im penziono i zdravstveno osiguranje kako bi mogli dočekati zasluženu penziju. Na kraju mnogi shvate da ni molitve nisu što su nekad bile.