Smrt u Briselu je više od vesti dana ili nedelje; možda i zloslutnija od "Šarli Ebdoa", Pariza, ranijeg Brisela, Istanbula, Ankare, 11. septembra. I od Sirije, Libije, Avganistana...
Zloslutnija je zbog toga što je udar ISIS-a pogodio srce Evrope, kako sa dozom patetike izveštavaju mediji, mada je i to važna kockica mozaika. Brisel je, po svemu sudeći, stigla brza odmazda za hapšenje osumnjičenih na Pariz. Još jedna rukavica bačena u lice antiterorističkoj alijansi s potpitanjem hoće države žrtve i dalje hapsiti osumnjičene ili će ih, u strahu od nove odmazde, ostaviti na miru da rade "svoj posao"? Teško pitanje na koje ni mnogo upućeniji ne mogu dati pravi odgovor.
I sa još jednim potpitanjem - šta će biti kad počnu suđenja optuženima? Hoće li sudnice, po prirodi stvari već obezbeđene višestruko, biti preseljene u bunkere i zemunice? Hoće li suđenja biti javna? Trebalo bi, naravno, da se i na taj način predstavi užas i pretnja čitavom svetu, ali kako će se izbeći da javna predstava ne postane istovremeno svojevrsni javni poziv novim mučenicima, kako ekstremisti sebe doživljavaju?
Dok pitanja i potpitanja čekaju odgovore, vratimo se na naslov. Nasilje. Statistika u Srbiji kaže da nasilje u svim vidovima opada, ali život kao i obično dramatično demantuje statistiku.
Evo samo nekoliko primera - osmaci mesecima na sve zamislive i nezamislive načine zlostavljali šestaka; devojčicu Laru, obolelu od retke bolesti, mesecima zlostavljaju vršnjaci, a njihovi roditelji traže da se zlostavljano dete prebaci u neku drugu školu! Valjda njihova nevina dečica svemu mogu da odole sem iskušenju da vide kako se to brzometno, samo na dodir, pojavljuju modrice i podlivi na telu nesrećne devojčice. I koliki je pritisak potreban da bude sva u modricama.
Ti roditelji, očito, nemaju vremena da svojoj deci objasne da su retke bolesti mnogo manje retke nego što se zamišlja i da je svaki deseti čovek nekom od njih trajno obeležen. To znači da u porodici, familiji, komšiluku imaju poznanike, prijatelje, rođake koji muku muče da prežive. I da, da njihov još nerođeni mlađi brat ili sestra lako mogu biti u kandžama retkih bolesti. Nisu deca kriva što to ne znaju; izgleda da nema ko da im objasni. Kao što nema ko da im objasni da nije junaštvo napadati slabijeg, naprotiv.
Nastavljamo listu - policija još traga za čovekom koji je ubio dvoje ljudi i petoro ranio. Kao i obično, niko nije na vreme primetio da će "poludeti", čak ni njegovi poznanici iz policije. Lečeni uživalac opijata razneo se "kašikarom" u poslastičarnici u centru Beograda. Vest je vidno začinjena "neverovatnim" podatkom koji je prekrio javno samoubistvo - desilo se u poslastičarnici bivšeg ministra, kao da je to važno, posebno što je odmah išlo i objašnjenje da se naprosto nisu poznavali i imali bilo kakve veze koje bi bacile sumnju na ministra. I neprimetno se provlači još jedna činjenica - nesrećnik je samo sebe hteo da uništi i pre aktiviranja bombe isterao iz poslastičarnice sve prisutne.
Maloletnik, opet se sumnja da je uživalac opijata, ubio dilera droge u Beogradu, u Nišu na ulici ubijen kontroverzni biznismen. Porodične tragedije s ubistvom/ima i samoubistvom gotovo da više nije moguće pratiti, maltene su dnevna stvar.
Dakle, nasilje svih prema svakome, uključujući i dizanje ruke na sebe. Nema, naravno, direktne veze između terorizma koji preti svakom kutku zemaljskog šara, nema direktne veze ni s aktuelnim ratovima i "odbrambenim" kampanjama velikih sila; pa čak i s ratovima koji su ne tako davno harali ovim prostorima.
Nema, a ipak ima, jer su mediji njihov najmanji zajednički imenitelj ili sadržalac, ko šta više voli. Mediji su postali pravi priručnik za potencijalne ubice; prepuni su dramatičnih detalja krvavih pirova, paćenih stravičnim fotografijama. Podjednako kada se radi o globalnim pretnjama i ishodima poput terorizma i domicilnih pojedinačnih primera. Deviza "ljudi vole krv", kao krunsko opravdanje sumanute trke za profitom, pobedila je sve druge zakone.
Novi - stari idoli novih genaracija u rialiti programima tuku se, podmuklo udaraju, vode "ljubav" na način koji se može opisati kao "grubi seks". Nekima se učešće u rialitijima uzima kao "opravdanje" za odloženo izdržavanje zatvorskih kazni. O rečniku sile da ne govorimo.
Sličan obrazac se primenjuje u javnoj komunikaciji, pa nešto što se prodaje na kioscima u formi novina, tabloid "Informer", pod firmom slobode izražavanja, ima pravo nekažnjeno da progoni sve i svakoga, etiketira, poziva na linč. Na njihovom podugom spisku protivnika premijera sada su se našli jedan novinar i jedna internet redakcija, Stevan Dojčinović i sajt KRIK, samo zbog toga što su hteli da istraže imovinsko stanje članova porodice premijera Aleksandra Vučića.
Nikog živog od nadležnih ne interesuje kako je to jedna redakcija mogla da dobije podatake o temi druge izuzev, budimo blagi, ako kontaktirani izvori nisu stvar denuncirali Tamo Gde Treba i Tamo Kome Treba, pa je stvar hitno prosleđena redakciji koja se bavi zaštitom imena, lika i dela premijera. Čiji ministar unutrašnjih poslova novinarskim udruženjima i novinarima koji sumnjaju u upletenost tajnih službi i nezakonito praćenje novinara kaže - dajte dokaze, kao da prikupljanje dokaza nije posao iz njegovog resora. I čiji ministar kulture kaže da njegove službe pomno ispituju da li je bilo kršenja zakona, pa ako je bilo, poslaće prijavu. Toliko temeljno ispituju da im ni deset dana nije dovoljno da utvrde prirodu prekršaja.
Opet potpitanja - ko uopšte ima i kakav interes da stopira jednu nadasve legitimnu i poželjnu temu? Od javnog interesa. I to na način za koji ne postoji drugi izraz do nasilje.
E pa sad, ako je, parafrazirajmo izreku, nekažnjeno nasilje dopušteno Jupiteru, što ne bi bilo i volu? Ako jedna nazoviredakcija može da kinji, denuncira, izvrgava javnom ruglu novinare drugih redakcija, što neke devojčice i dečaci ne bi kinjili drugaricu koja je drugačija od njih? Što maloletnik ne bi uzeo pravdu u ruke i ubio dilera, jer je, valjda se zna, diler opasnost sam po sebi, čak i kada je "poslovni" partner!
Ne znači, dabome, napred napisano da je narečeni tabloid odgovoran za sva pobrojana nasilja, posebno ne da je odgovoran direktno, a posebno ne za terorizam. Daleko od toga i da je jedini koji koristi tu vrstu "novinarstva", mada jeste istina da je najbrutalniji. Ali, činjenica je da ukupna javna scena, uključujući i političku, pogoduje bujanju svakakvog nasilja.
Mediji, posebno tiražni, u dobroj meri oblikuju tu javnu scenu, političari, posebno vladajući, daju joj ton. Kad te dve poluge moderne moći imaju diskreciono pravo da nekog unapred osuđuju ili amnestiraju, model prenose na publiku i građane u celini. A od takve vrste odgovornosti ne mogu pobeći ni tabloidni mediji, ni oni koji ih forsiraju, niti oni koji ih finansiraju.
Deo odgovornosti pada i na novinarska udruženja i asocijacije i novinare tzv. ozbiljnih medija koji se sve ređe usuđuju da javno reaguju pošto će ih, izvesno, sačekati topli zec. Ili, kao ovih dana u slučaju redakcije "Insajder", Brankice Stanković i njenih novinara - pretnje smrću. Zbog čega? Zbog onog što rade, uključujući poziv novinarima da se solidarišu sa KRIK-om.
I eto rama za sliku nasilja.