Prođe godina. Ne samo ova kalendarska 2006, već i godina našeg druženja. Ako se sećate, u jednoj od prvih kolumni, "objašnjavajući" razloge svog pisanja, rekao sam da u onome što nam se dešava ima građe za filmove i romane, a kamoli za novinske kolumne i godina za nama me nije demantovala. Ne samo da nije bilo nedelja kada se nije imalo o čemu pisati, već je bilo mnogo onih u kojima sam se morao opredeljivati za jednu od nekoliko aktuelnih i interesantnih tema o kojima sam želeo da vam pišem. Rekao sam, takođe, da ću pisati da zabavim prijatelje i zamislim i zabrinem neprijatelje i ni tu, po onome što je meni poznato, nisam omanuo.
Znate da osim vas koji kolumne čitate u novinama ima naravno i onih koji ih čitaju na Internetu, ma gde bili širom sveta, i da se ja zato trudim da one budu interesantne i vama u RS i BiH. Ali, znate i da se moji prijatelji, kao i neprijatelji na koje sam mislio nalaze uglavnom u Srbiji. Tokom godine sam sa zadovoljstvom pratio kako broj onih koji čitaju moje kolumne raste u obe grupe.
Prvo su se, naravno, javljali prijatelji. Čuvši već posle mesec-dva da pišem kolumnu tražili su da im dam sajt `Nezavisnih novina` i objasnim gde i kakao da je pronađu i pročitaju. A onda se gotovo svakog meseca javljao neko novi. Oni koji su počeli da čitaju posle dva meseca imali su mali zaostatak - desetak kolumni, a oni koji su se javljali pre mesec dana su, bogami, dobili od mene mejl sa svih pedeset i čitali ih satima i danima. Ono što je meni bitno je ipak činjenica da gotovo nije bilo kolumne posle koje mi se nije javio neko i rekao da je `ova super, ili da je najbolja ili da se njemu baš ta najviše dopala`. Nažalost, oni koji su mislili da su dosadne ili bezvezne mi se nisu javljali, pa ni dan-danas ne znam da li ih je uopšte i bilo.
U početku su čitali samo najbliži prijatelji i poznanici, a potom kada su se `pročule` i mnogi iz DB-a, MUP-a, MSP-a i drugih institucija i organizacija. Posle prijatelja počeli su da čitaju i njihovi prijatelji, pa koleginice moje žene i moje svastike, pa drugari starije ćerke i na kraju čak i moja sedamdesetogodišnja tašta. I umalo se nije šlogirala videći šta i kako pišem i kakvim epitetima častim premijera i njegove saradnike. Zato sam nakratko bio u dilemi (kada bismo se šalili) da li da od svega odustanem, jer je u pitanju žena koja je rodila moju ženu, koja je pak rodila moju decu, ali se tašta ipak posle prvobitnog šoka povratila i dala mi `blagoslov` da nastavim. Osim njih, čita nas i Marke u Londonu, neki u Parizu, nekoliko novinara, neki profesori književnosti kao i nekoliko ambasadora, kojima nećemo pominjati imena, kao i drugim prijateljima iz MUP-a i ostalih državnih organa.
Ali, najveće `profesionalno` priznanje sam, ipak, dobio na jednom prijemu pre nešto više od mesec dana, organizovanom od strane Tužilaštva za ratne zločine. Prišao mi je, naime, `stari prijatelj` iz beogradske kancelarije Haškog tribunala i rekao mi da pažljivo čitaju kolumne i da im se posebno dopala ona poslednja. Reč je, naravno, o kolumni `Jataci`, koja se dopala i `prijatelju` iz američke ambasade. Hvala lepo, gospodo. Počastvovan sam. STARAĆU SE. SLUŽIMO NARODU.
Čitaju i neprijatelji, naravno, i to pažljivije nego što mislite. Tako mi nedavno jedan od mnogih prijatelja (i to je najveći problem mojih neprijatelja što imam mnogo prijatelja) iz MSP-a reče da ga je na hodniku presrela koleginica i, uvukavši ga u prvu praznu kancelariju, šapatom upitala da li je istina da se druži sa mnom i da li zna šta sam u jednoj kolumni napisao o njihovom ministru. Na prošlom sajmu knjiga sretoh i svog nekadašnjeg pratioca, sada radnika MUP-a (nije on `kobra`, već, verovali ili ne, magistar ekonomije), koji mi reče da je nedavno od njega traženo i to pismeno iz kabineta ministra Jočića da se izjasni na okolnosti anonimne dostave u kojoj se tvrdi da je on moj špijun u MUP-u i da prikuplja informacije za mene. Treći mi prijatelj, pak, reče da mu se pijan na nekoj slavi poverio `oficir za bezbednost` rekavši da su pretpostavljeni od njega tražili da mu zavede `operativnu obradu` zato što se druži sa mnom, a da je on to navodno odbio.
Možda mislite da sve ovo nije istina ili da preterujem. Možda mislite da sam paranoičan. Ne, ništa od toga, drugovi se stvarno ubiše da saznaju ko su mi izvori za pojedine kolumne. Ali, neka oni rade svoj posao, a ja ću ono što moram, kao što rekoh njihovom premijeru u otvorenom pismu. Dakle, ni neprijatelji nas nisu izneverili i ostali ravnodušni na naše druženje. A, da bih im pokazao da sam dobar čovek i da su mi dragi, otkriću im tajnu i reći gde nalazim informacije koje ih zbunjuju i čine nespokojnim. Odgovor na ovo pitanje nalazi se na strani 203 romana Gordane Ćirjanić `Kuća u Puertu` u monologu poznatog kolumniste Hosea u kojem se kaže: `Za novinare je najteže da se oslobode autocenzure. Ni danas mi nije jasno zašto ostavljaju između redova ono što je u principu najinteresantnije. Posle toliko godina bavljenja ovim poslom naučio sam da čitam između redova i pišem ono što drugi iz ovog ili onog razloga prećutkuju. Kolege me često pitaju - kako si uspeo to da saznaš? Veruju da informacije dobijam sa nekog visokog mesta, a ja ih godinama nalazim za svojim radnim stolom!` Dakle, kao što reče nemački oficir na kraju filma - `Sada znam ko je Valter. To je ovaj grad` - i moji izvori su svi ljudi, svi mediji, sve kafanske i čaršijske priče. Nikada ne znate gde ćete pokupiti priču - u Palati pravde, MUP-u, na pijaci, u kafani ili pozorištu i koga ćete gde sresti.
Šalu na stranu, čovek piše dok ima ideje, inspiraciju, dok ima šta da kaže ili dok oni kojima je to namenjeno smatraju da je interesantno. Pošto mi niko od vas, a ni iz redakcije, nije rekao da sam dosadan i pošto imam još štošta da vam pričam i pišem, družićemo se i ove godine na radost mojih prijatelja i žalost i brigu neprijatelja. Dakle, nastaviće se...
Pisaću i ove godine, jer kao i pokojni Branko Zbutega `ne pišem da bih pobrao pohvale, već da bih izneo svoj STAV o stvarima koje se tiču svih nas - da istina ne ostane bez svedoka!` Zato što, kao i on, `od svih oblika vladavine najteže podnosim vladavinu laži, koja je kod nas opšte stanje`, iako, kao i on, znam `da se do istine dolazi kroz vrata patnje i bola` i zato što želim da, kao i on, `ne dozvolim bližnjima da zatupe i oglupe` i da i moje misli i reči, kao i njegove, budu `ljuti šamari moralno posrnuloj stvarnosti u kojoj glavnu reč vode ljudi oskudne pameti i kratkog vida - primitivci koji nemaju dileme, ali zato što su dileme posledice sumnji, a sumnje posledice razmišljanja.`
I ja ću, kao i on, uzeti svoju savest za jedinog savetnika, a protiv svojih mrzitelja i neprijatelja ću se boriti svojom ljubavlju. `Neću im suditi, voleću ih, samo neka mi ne zaklanjaju sunce i neka me puste da se nadam!`