Presuda je pročitana i ništa, bar mene, nije iznenadilo kada je u pitanju reakcija publike u različitim navijačkim dresovima. Ono čemu ne znam da li da se smejem li plačem jesu komentari tipa da je sve, eto, konačno gotovo. Ništa nije gotovo. Tek počinje. Prvo, reakcije su pokazale da od retorike ranih devedesetih nismo odmakli ni za jotu. Drugo, naravno da se otvara pitanje odštete, koliko god to grubo zvučalo kada govorimo o tragediji.
S obzirom na to da je Sud rekao svoje i da je presuda konačna, nema prigovora da je u Srebrenici počinjen genocid i da žrtve, odnosno njihove porodice, shodno tome, imaju pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Ako to pravo imaju i koristili su ga i civili, i borci, i oni kojima je mobilizovan auto, recimo, ili oduzeta oprema iz radionice, to pravo pogotovo imaju oni za koje je Sud rekao da su žrtve genocida.
Ogroman je broj predmeta u Republici Srpskoj koji čeka izvršenje kada je u pitanju naknada za meterijalnu i nematerijalnu štetu nastalu tokom prethodnog rata, a najteže i najbolnije je što odštetu čekaju i oni koji su izgubili člana porodice. Unutrašnji dug je velika pretnja ne samo nad Republikom Srpskom, već celom BiH, bilo da se govori o Srebrenici ili bilo kojem drugom stradalničkom mestu u celoj državi.
Ne postoji taj novac koji može nadoknaditi ljudski život ili bol za najdražim, niti postoji pravo na naknadu ratne štete koje može stajati nasuprot pravu na život. Ali, neka vrsta pravde, ma kako to cinično zvučalo, mora da postoji. Druga je stvar što je u BiH apsurdna situacija da što je jednima pravda, drugima je nepravda. A tek kad se i treći uključe u borbu za (ne)pravdu!
Ne prizivam novu nesreću. Pod kožu je više ne može ni stati. Samo upozoravam da nije vreme ni za kakvo olakšanje. Naprotiv. Sve televizijske stanice bavile su se izrečenom presudom, na svim radio programima slušaoci su se javljali i davali svoje mišljenje, sve novine su objavile izjave i komentare i da ne znam koja je godina, definitivno bih upisala neku sa predznakom 199, a iza toga jedinicu, dvojku, trojku... sve u zavisnosti ko je sagovornik bio. Pokazalo se da ne postoji odgovor kako će ova zemlja zaista funkcionisati sa ovoliko količine netrpeljivosti i gotovo mržnje kod onih koji bi trebalo kao da je uvedu u mirniju luku evroatlantskih integracija. Nadalje, ozbiljnost jedne države se meri i njenom sposobnošću da ispunjava svoje obaveze, bilo da su one političke ili finansijske.
Do sada BiH, odnosno entiteti teško da su izmirivali svoje obaveze unutrašnjeg duga, a kako li će sada kada tužbe počnu još više da zatrpavaju ionako neefikasno sudstvo! Kako li će to ova privreda izdržati, i to sa ovako rastućom javnom potrošnjom, odsustvom koordinacije, korupcijom i kriminalom i politikom tipa `da komšiji crkne krava`? Ako se finansijski ugrozi funkcionisanje nekog nivoa vlasti, džaba svi ustavi i sporazumi, džaba konsenzus ili referendum. Dakle, pod hitno za sto i u otvoreni razgovor u pokušaju da se nađe rešenje za otvorene rane!
Svi su digli glas u Republici Srpskoj i oko kvaliteta goriva, opstrukcije u Savetu ministara, naftnog lobija, pominje se državni interes da Rafinerija radi, da je budžet na šteti svakim danom mirovanja Rafinerije, itd. Naravno da sve to stoji, ali se pitam gde su bili svi ti dušebrižnici i stručnjaci kada je godinama Rafinerija pljačkana i kada je svako samo gledao kako će da se okoristi. Pitam se i gde su ti stručnjaci bili od rata naovamo da kažu da je `Petrol` gotovo jedini distributer naftnih derivata koji posluje s manjkom i čiji kapital je sada manji od visine dugova.
Rafineriju ulja u Modriči ne pominjem, jer tamo se nije ulazilo bez poziva, a oni koji su, kao, jurišali na taj bastion, redovno su puštali tuđu krv šaljući naivne, a partiji odane, da menjaju rukovodstvo, dok su iza leđa pravili sasvim drugačije dogovore. Tako su jednim udarcem rešavane dve muve: jurišnici su se rešavali svojih nepodobnih, a sve pod maskom kako o njima brinu i nude im, eto, Rafineriju ulja i pozicije. Čujem da je Upravni odbor zamenjen nedavno, a jednoj dami su prilikom smene saopštili da sam 2005. dala glas za nju.
Nikada je u životu nisam videla, ali mi je drago da je i ta dama na ovaj način saznala da nisam nikog ni dovodila, ni privodila, niti sam na Skupštinu akcionara došla sa pripremljenim ceduljama. Doduše, bilo je želja mnogih da, dok oni sede negde u dubokoj zavetrini, dobrovoljno daju ne samo moju krv, već i bubrege u borbi da se promeni tadašnji direktor, pa sam pretrpela još jedno u nizu etiketiranja da sam ko zna čija, da je i mene, kao i ostale, Jelić kupio, da sam opasna i tome slično kada sam rekla da će za mene biti merodavan nalaz Glavne službe za reviziju, pa ako je i Čeko na prodaju, onda neka zadnji ugasi svetlo na vratima stana koji se zove Republika Srpska.
Od rata, kada je trebalo da posluži kao kolateral u kupovini čuvene `crvene žive` (pogledati pretprošlu kolumnu), pa do raznih štetnih ugovora, isporuka nepostojećim firmama, blamiranjima tipa `Petrokomak`, bankovnih garancija mimo propisa, partijskih igrarija i slično, gde su samo odabrani imali koristi, Rafinerija u Brodu je uništavana i ne čuh niti jednog od dušebrižnika ili stručnjaka da i u 2005. godini digne glas kada sam javno tražila odgovornost onih koji su je doveli u ovakvo stanje. Naprotiv, savetovali su mi da skratim jezik, jer se nekima ne dopada to što pitam ili govorim, a i nije `politički mudro`. Sada horski govore o značaju Rafinerije i državnom interesu da ona radi.
Do juče stručnjaci samo kada treba uzeti neki kao fol projekat (i pare po toj osnovi) u državnoj firmi ili javnom preduzeću, sada boluju državnu bol za nečim gde je iskazan vrhunac mržnje prema vlastitoj državi. Jer, kako bi se drugačije nazvala ta pomamna otimačina svega i takvo odsustvo savesti prilikom potpisivanja skandaloznih ugovora?! Pare koje će Rusi dati za kupovinu kompletne naftne industrije sa sve pumpama ne mogu da pokriju komercijalne dugove i Republika Srpska će još dugo otplaćivati posledice krajnje neodgovornosti i sebičnosti raznim ustupcima. Ko god kaže drugačije, pozivam da javno iznesemo sve činjenice i matematiku prikažemo poreskim obveznicima na čijim leđima se gradi raskošan život tih `naftnih stručnjaka`.
A ako me ne ukinu, sa zadovoljstvom ću se u narednim brojevima baviti ne samo reformama, već i informisanjem svekolikog stanovništva o oblicima poreskih prevara, trgovini, budžetskoj otimačini.... i kod nas i globalno. Ionako sam kao onaj svemirski brod iz serija naučne fantastike koji već deceniju i po traga za matičnom planetom. Niti sam podobna Banjaluci, niti sam dobra rodnom Sarajevu. Niti znam kuda će Zemlja, niti znam šta mi je zemlja, a jedino je sigurno da će me jednom spustiti u zemlju, podobnu ili nepodobnu.