Kada su raspisani izbori bilo je mnogo nepoznanica i dilema. Nije se znalo ko će s kim i protiv koga, ni ko će koliko glasova dobiti, ni ko će i s kim na kraju napraviti vladu. Sada ih je manje, jer su neke u međuvremenu razrešene. Naročito ona ko će s kim na izbore. Pošto SRS uvek na izbore izlazi samostalno, a Voja i Velja su već odavno tandem, jedina nepoznanica je bila s kim će DS? Ali je i ona razrešena, stvaranjem vrlo čudne koalicije, koja je izgleda zasnovana na principu ''bolje da je sa mnom, nego protiv mene'', odnosno ''bolje da je kod mene, nego kod njih'', a ne na famoznih pet principa DS-a, na kojima je počivala prethodna vlada.
Dakle, pošto Voja ima Sulejmana Ugljanina i Tadić mora da ima svog Sandžakliju u vidu Rasima Ljajića i njegove stranke. Iskren da budem, u ovom trenutku ne mogu da se setim ni kako se zove ta stranka, ali znam da joj je rejting manji od 1%. Ali, kao što rekosmo, ovde glasovi nisu toliko važni. Zato je tu i Čanak, čija je ulaznica u koaliciju bila napuštanje Čede Jovanovića i podrška Tadiću na predsedničkim izborima. Tu je, naravno, i Dinkić, koji po svemu sudeći ne bi sam prešao cenzus, pa je bilo greota da njegovi glasovi propadnu. To što će on koaliciji doneti duplo manje glasova, nego što je koalicionim sporazumom unapred obezbedio poslanika, demokratama očigledno nije smetalo. Po kojem osnovu se tu našao Vuk Drašković i dalje ostaje nepoznanica, jer se barem u njegovom slučaju nije moglo primeniti pravilo ''bolje da je sa mnom, nego sa njima'', s obzirom na to da su ga Voja i Velja već odbili.
No, uprkos svemu, ova družina restlova i privezaka, računa na pobedu i formiranje vlade. Valjda na bazi Tadićevog rezultata na predsedničkim izborima, na ponovnoj homogenizaciji birača zaplašenih pretnjom o samoizolaciji, ili možda na bazi čuvenog slogana ''I Evropa i Kosovo''. Pošto nije nepoznanica da će oni i SRS bez obzira na sve dobiti najviše glasova, nepoznanica je samo da li to može biti preko 40%.
Ali, pođimo redom. Kod radikala očigledno nema nedoumica i nepoznanica. Oni na izbore izlaze sami i dobijaju između 35% i 40% glasova. Posle izbora najradije bi pravili vladu sa DSS-om, pa je samo nepoznanica da li DSS može da prebaci 10%. Lično sam ubeđen da jedino u tom slučaju mogu da formiraju tu ''odgovornu, nacionalnu, patriotsku i domaćinsku'' vladu. Dakle, ako se sve to desi, i bude postojala mogućnost da DSS i SRS samostalno formiraju vladu, onda će u nedoumici šta da čini biti DSS!
Čini mi se da ni kod socijalista nema nedoumica i nepoznanica. Oni su uvek prebacivali cenzus, pa će to učiniti i ovog puta. Posebno zato što su pojačani Palminim Jagodincima i Krkobabićevim penzionerima. Zato bi bilo logično da idu i neki procenat preko 5%. Ali oni koji misle da je SPS ''siguran treći'' u patriotskoj vladi SRS i DSS, žive u velikoj zabludi. Drug Dačić je socijalista novog kova, dakle tržišno orijentisan, što ga svrstava u ''Vilotića'' prvog reda. Onog trenutka kada bude morao da bira između sumorne rusko-belorusko-nesvrstane budućnosti i one evropske, sigurno će se opredeliti za ovu drugu. Uostalom, Tadićev slogan ''I Evropa i Kosovo'' u potpunosti zadovoljava i njegove birače, koje ulaskom u tu vladu ni na koji način neće izneveriti. A, bolji standard i socijalnu pravdu pre mogu da mu obezbede nove investicije sa Zapada nego ruski naftovod.
Obrni okreni, jedina nepoznanica je Čedino malo privatno preduzeće. Naročito u situaciji kada ga je napustio već pominjani Nenad Čanak. Zato se opravdano postavlja pitanje da li će on i bez Čankovih nekoliko desetina hiljada glasova dobiti onoliko koliko je dobio na prethodnim parlamentarnim ili predsedničkim izborima, odnosno da li će tih dvesta i kusur hiljada glasova i ovom prilikom biti dovoljno za prelazak cenzusa.
Ali, ako pretpostavimo da hoće, onda stvari stoje ovako. Pošto sumnjam da radikali mogu preko 40%, a Koštunica preko 10% i verujem da je Dačić tržišno orijentisani socijalista koji neće samoizolaciju, procjenjujem da će lopta biti u Tadićevom dvorištu. Što bi trebalo da ga učini srećnim, ali samo na prvi pogled. Jer ako radikali i narodnjaci dobiju 45% ili više, može se desiti da Tadiću za sastavljanje vlade budu potrebni svi. I Čeda i socijalisti i manjine! A, onda će biti po onoj narodnoj - ''Tesno mi ga skroji nane''.
I biće mnogo nedoumica. Pre svega treba imati na umu da je Tadić već usijao javno mnjenje pričama o izolaciji i kataklizmi koja će nastupiti dolaskom radikala na vlast, ali i da je njegova stranka ne tako davno bila najglasnija u zahtevima da sve demokratske stranke potpišu izjavu kojom će se svečano obavezati da nikada ni pod kakvim uslovima neće praviti koalicije sa strankama Miloševićevog režima, odnosno radikalima i socijalistima! Pa će Tadić, prirodno, biti u nedoumici. Da li da bude principijelan, odbije podršku socijalista i sa tugom u srcu i suzom u oku pusti Srbiju da se surva u ambis, ili da zarad ''viših interesa'', pa čega drugog, prekrši principe i napravi vladu sa socijalistima.
Ali, ako Tadić čak i pogazi principe zarad spasavanja Srbije i njene evropske budućnosti, ne znači da će to uraditi i ''radikalni i ekstremni'' Čeda Jovanović, koji za sebe misli da je ''veći demokrata i od samog Đinđića''. Koga su mnogi ubedili da je baš on budućnost Srbije! Zato mi nije teško da zamislim situaciju u kojoj cela Srbija gleda u Čedu, koji treba da odredi njenu sudbinu, a on je u nedoumici. Da li da je u inat Tadiću prepusti radikalima ili da i sam uđe u ''Vilotićevsko kolo'' u kome po potrebi svi igraju sa svima i protiv svih, bez obzira na principe i načela, nepoznanice i nedoumice! Ako mislite da je sve ovo samo šala i naklapanje dokonog kolumniste - varate se. Živi bili pa videli!!! Možda sve bude ovako ili još gore?!