Pre nešto manje od dvadesetak godina, neposredno nakon "njegovog" dolaska na vlast, kao operativac-pripravnik u Službi državne bezbednosti, bio sam u prilici, da u snimačkom centru slušam informativni razgovor koji su moje starije kolege obavljale sa jednim profesorom. Poznati i priznati intelektualac, predavač na mnogim evropskim univerzitetima i član Evropske akademije nauka, naravno, nije bio oduševljen pozivom od strane UDB-e, ali je ipak pristao na razgovor, shvativši da je to jedan od načina da našem zajedničkom predsedniku kaže ono što želi.
Pored mnogih stvari koje je tada rekao, izgovorio je i jednu rečenicu koja mi se urezala u sećanje pa je i sada sa lakoćom mogu ponoviti: "Molim vas, prenesite gospodinu predsedniku, da je Beograd mala čaršija i da nikad nije bivalo da se u njoj i muž i žena bave politikom, pogotovo ne u dve različite stranke. Zato neka obuzda svoju ženu u interesu svih nas!!" Znajući koliko je on voleo svoju ženu ni tada nije bilo bezazleno reći bilo šta protiv nje. Ipak, profesor je to rekao, a mi napisali i poslali načelniku Službe, koji je, siguran sam, to odneo predsedniku.
Mnogo godina kasnije, kada sam postao načelnik te službe dobio sam kopiju jednog zdravstvenog kartona sa Vojno-medicinske akademije. Ali da se odmah razumemo, poštujem pravo svakog građanina na privatnost i ne tiče me se da li je neko narkoman, homoseksualac, mason ili duševni bolesnik sve dok ne postane javna ličnost, dobije neku državnu funkciju ili počne da odlučuje o sudbinama i životima drugih. Tada njegovo pravo na privatnost prestaje. Dobio sam i uz njega čuo priču o pacijentkinji sa ne baš veselom dijagnozom - recimo dakle taj karton "progresivna paranoja, šizofrenija" ili nešto tome slično!! Ali ono što je mnogo interesantnije je činjenica da su dva lekara, nakon postavljanja dijagnoze u skladu sa opšteprihvaćenom metodologijom lečenja, u sve to morala da uključe i njenog bračnog druga. On se, naravno, odazvao njihovom pozivu. Imajući u vidu činjenicu da on nije bio bilo ko, lekari su pokušali biranim rečima da ga upoznaju sa zdravstvenim stanjem njegove supruge. Oprezno i izokola sve do trenutka dok on nije povišenim tonom rekao: "Ma jel' vi to 'oćete da kažete da je moja žena luda?" "Ma, taman posla", odgovorili su oni u jedan glas, "nismo se baš najbolje razumeli, sve je u redu". I tu se istorija bolesti prekinula, naravno samo u zdravstvenom kartonu, a gospođa je nastavila da pije lekove i odlučuje o našim životima.
A vi zamislite, koliko je hrabrosti trebalo tim lekarima-pukovnicima da se suoče sa njim i pokušaju da mu kažu baš ono što on nije hteo da čuje. Ali, nisu profesor i pukovnici bili jedini koji su se usudili da mu kažu istinu o njegovoj porodici, saradnicima, stranci ili njegovoj politici. To su mu govorili i neki saradnici i partijski drugovi. Da ne treba primenjivati silu protiv građana koji su protestvovali zbog izborne krađe, sredinom devedesetih, već tu krađu priznati, rekao mu je i nekadašnji načelnik DB-a, Stanišić, znajući da mu se to neće dopasti. Rekao mu je i da nije pobedio OVK 1998. godine, kao što mu je to govorio pokojni ministar Vlajko Stoiljković. I neki generali JNA su osetili potrebu da mu kažu da je suludo i pogibeljno ratovati sa NATO paktom, iako su znali da je on baš to nameračio. Saradnici i partijski drugovi, koji su mu to govorili, nestajali su iz partije i njegovog okruženja, Stanišić je smenjen kao i pomenuti generali, ali su najgore prošli oni koje je "ubila jaka reč", to jest oni koji su zbog reči upućenih njemu ili drugarici izgubili glavu - poput Slavka Ćuruvije. Činjenica da se nije obazirao na ono što su mu govorili i da njihove kritike nisu proizvele neki direktni i opipljivi efekat ne umanjuje njihovu veličinu, hrabrost i društvenu odgovornost.
On je vladao i ratovao, ne obazirući se na žrtve i sveopštu bedu svojih podanika. On je pljačkao i ubijao, a podanici su mu na kraju rekli ono što čak ni Nemci 1945. nisu rekli svom fireru: "Spasi Srbiju i ubij se…."
Na kraju je, posle 12 godina vladavine opijen ničim sputavanom i nekontrolisanom moći, prepotentan, bahat i siguran u sebe raspisao izbore. Tada u leto 2000. niko nije mogao ni da sanja, pa ni da mu kaže, da će za dva-tri meseca izgubiti vlast, za manje od godinu dana završiti u zatvoru, a potom i u Hagu, gde će umreti za šest godina!! Ali sam siguran da je to neko znao da bi imao hrabrosti da mu i to kaže. Tada, na vrhuncu moći!
A gde su danas ti i takvi ljudi? Da li su nestali ili ih više ne primećujemo? Da li su promenili svoje životne principe ili su se umorili? Da li su korumpirani funkcijama i pozicijama na koje su dospeli, kreditima, lizingom, automobilima, televizorima i kompjuterima koje su kupili na rate? Ili, možda, misle da više nemaju kome da kažu ono što su nekada govorili njemu? Možda misle da je sada bolje i drugačije nego u njegovo vreme. Da je prosvećeni apsolutizam njegovog naslednika i "dogovorna partiokratija" aktuelnih koalicionih partnera, vrhunac slobode i demokratije koji otklanja potrebu bilo kakve kritike i pobune?
Njega su kritikovali, ogovarali, mrzeli. Zbog njegovih izbornih krađa mesecima su šetali po kiši i snegu, zbog njega gladovali i patili, sahranjivali bližnje, ali su se ipak borili! A on je uprkos svemu vladao 12 godina. Rezultati te vladavine su svima poznati. Ovog današnjeg, koji nastavlja njegovu politiku i radi sve što je i on nekada radio, jedva da neko kritikuje. To čine retki pojedinci na javnoj ili političkoj sceni uz pomoć pojedinih medija. E, nekada beše reč, a uz nju i akcija, a danas je čak i reči sve manje. A dok mi ćutimo i statiramo u ovom "nemom filmu", on nas sigurno i nezadrživo vodi "napred" u 19. ili srednji vek, u nove bitke i nove poraze! Pa neka vam je srećno "ćutanje, junaci"!