Vrlo lako i neodgovorno je posmatrati svet crnobelo. Govoriti o dobrim i lošim momcima, o dobroj i lošoj prošlosti, o dobrim i lošim narodima, kulturama. Odmah iskrsne problem, stvaraju se frontovi, dijalog je nemoguć. Jer toga nema. Svet nije crnobeli, ni naš život nije takav, ni mi sami nismo takvi. Momci i moje i drugih generacija bili su i dobri i loši. Bili su za dobro nagrađivani i za loše kažnjavani. Ne govorim, naravno, o nagradama i ordenju, ni o društvenom kažnjavanju. Govorim o tome da život sam određuje i nagrade i kazne.
Na ovim našim prostorima nismo ništa drugačiji od onih sa drugih prostora našeg kontinenta sa svojim zabludama i svojim tamnim stranicama istorije, sa svojim i svima nama u regionu tako poznatim problemima. Kada govorimo o problemu Kosmeta i Metohije odmah se setim Severne Irske, kada se priča da je višenacionalnost i dejtonsko rešenje problem Bosne i Hercegovine setim se Belgije, a da Švajcarsku ne pomenem. Kada se govori o odnosima Hrvatske i Srbije setim se vekovnih netrpeljivosti i krvavih ratova Francuza i Nemaca.
Debele knjige naše evropske istorije govore o tome. Danas je reka Rajna samo reka u srcu Evropske unije koja više ništa ne razdvaja. Belgija je evropska zemlja gde je metropola unije, a problem Severne Irske još uvek postoji. A rešava se, bez spoljnih medijatora. Dijalog teče, komunikacija je otvorena.
Shvatanje da svet nije crno-beli dovelo je do padanja granica, do civilizacijskog koraka u slobodi pojedinaca i identitetu svakog evropskog naroda. Parola, na primer, svi Francuzi ili Nemci u jednoj državi bi danas bila smešna. Jer zapravo ne znači ništa osim poduku iz žalosne prošlosti kada su za nju padale žrtve.
Nikad nisam pristao na to da ima zločin svoju naciju, a kamoli veru. Ni nacija ni vera nemaju ništa sa zlom i pojedincima. Posle Drugog svetskog rata u nekadašnjoj zajedničkoj nam federaciji htelo se ukidati i nacije i vere i uverenja. Iz tog sveta došlo je i zlo koje je upotrebljavalo i naciju i veru i uverenja protiv drugih nacija, vera i ubeđenja. A cenu je plaćala većina dobrih momaka moje i drugih generacija. A šta se promenilo. Ostale su nacije sa svojom verom, ubeđenjima i tradicijom. A među njima poznati i nepoznati grobovi dobrih momaka.
A gde su oni loši? Mnogo ih je stupilo pred lice pravde. Mnogo ih verovatno živi među nama. Glavna dva koje traži Sud u Hagu još se kriju. I to u ime svog naroda. Ništa nisu shvatili. Dali da čitav jedan narod, koji uz procese tranzicije rešava i svoje vlastito nacionalno pitanje i nastoji da postane ravnopravan deo ove naše Evrope, bude kočen i etiketiran, zbog dvojice koji verovatno nemaju hrabrosti da se suoče sa optužbama.
Jer i njihovo svedočenje bi trebalo da doprinese činjenici da svet nije crno-beli. Čisto sumnjam da bezbednosne službe Srbije i Bosne i Hercegovine, uključujući i policiju Republike Srpske, neće da završe taj posao. Da li nije problem za njihovo privođenje negde u belom svetu? Kome bi bilo u interesu držati otvoren problem? Da li se hoće i dalje koristiti priča o dobrim i lošim momcima, o zločinu sa nacionalnim imenom za svoje interesne ciljeve i crtanje problematičnih rešenja za pojedine zemlje i celi region?
Svaki koji se bavi tim `procesima` i ne zna da je pesmu `Emina` napisao srpski pesnik iz Mostara nema šta da traži ni u Bosni i Hercegovini, ni u regionu, a pogotovo da govori o crno-belom svetu.