Proleće stiže polako i na Krov sveta - kinesku autonomnu provinciju Tibet. Oslobođenu tamo negde 1951. godine i od tada, uobičajeno miroljubivi, budistički monasi raspravljaju o tome da li im zajedništvo sa velikom Kinom donosi uistinu sve dobro. A, njihov vožd - dalaj-lama sa bezbedne udaljenosti u susednoj Indiji apeluje na mir i pomirenje.
Tibetanci su, naime, počeli sa demonstracijama, a kineske vlasti su ih sprečile. Ko zna šta se sve događalo. Kažu da je bilo i mrtvih i da su demonstranti uništavali imovinu. Uprkos efikasnosti globalnih komunikacija teško je utvrditi istinu.
Zabrinutost poslednjim događanjima na teritoriji koja se rasteže na prosečnoj nadmorskoj visini 4.900 metara, u planinama Everesta, globalna je. Međunarodna zajednica poziva sve da se smire i dijalogom traže rešenja. A, ovde su i predstojeće Olimpijske igre u Pekingu, koje same po sebi promovišu mir i razumevanje među narodima i državama. Zapravo su festival onoga što je međunarodna zajednica dignula na nivo religije - ljudska prava.
U autonomnoj provinciji živi oko dva miliona šesto hiljada stanovnika, od kojih je gotovo 93 odsto etničkih Tibetanaca, sa svojim jezikom, verom, drevnom kulturom. Sa svojim spomenicima, tradicijama, legendarnim manastirima. Sa istorijskim sećanjem na svoju državu. Sve dok proleterski internacionalizam nije došao i na Krov sveta i počeo da realizuje jedan od glavnih zadataka prosvetiteljstva. Uništiti sve što podseća na kontrarevolucionarne, neoslobođene ideje: manastire, tradiciju, pojedince, istorijsko sećanje. Uprkos oslobođenim pojedincima i narodu, ipak su virusi sećanja preživeli i na ovoj nadmorskoj visini.
Moguće je nagađati da su tibetanski nemiri prouzrokovani planovima pojedinih demokratskih službi iz međunarodne zajednice, koje vrše pritisak na kineske vlasti da preispitaju svoju unutrašnju politiku, ili usamljen pokušaj Tibetanaca iz inostranstva da upozore na realitet u svojoj zemlji. Ali, prema javnim stavovima jasno je da zbog neke teritorije na Krovu sveta nikome nije u interesu da dođe u sukob s Narodnom Republikom s najmanje milijardu stanovnika. Sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti, s jakom, prejakom ekonomijom, s jednim od tri glavna faktora odlučivanja u savremenom svetu.
Zato Lasa neće videti Ahtisarija ni različitih emisara međunarodne zajednice. I dalaj-lama će u Indiji smiriti svoju ekstremnim idejama otrovanu omladinu. I započeti dijalog s vlastima u Pekingu o mirnom Tibetu i celovitoj Kini. Ekspedicije znatiželjnih iz Zapada ponovo će krenuti u mistične besputice Tibeta u potrazi za unutrašnjim mirom. A, i Olimpijada će proteći u redu i miru.
Događanja u Kosovskoj Mitrovici nešto su sasvim drugo. Tamo su se lokalni Srbi, kao manjinski narod, pubunili. I međunarodna zajednica reagovala je po svim standardima - vojskom i policijom. I smirila situaciju. Odluka je, naime, pala i niko ne može da se usprotivi novoj realnosti. Ni manjinski narod, koji živi u novoj državi. Jer status je bio preči od standarda. U to ime karavane međunarodnih emisara kontroliše nov međunarodnopravni subjekat, koji je bez sumnje presedan, jedinstven i poslednji. I nema veze s Tibetom.
Globalno, a posebno evropsko istorijsko pamćenje ima svoje mišljenje, na primer, o presedanima i jedinstvenim primerima. U tridesetim godinama prošlog stoleća međunarodna zajednica postigla je značajan uspeh u Minhenu. U ime ljudskih i nacionalnih prava Nemaca iz Sudeta, ovaj deo čehoslovačke državne teritorije priključen je Nemačkoj. Mir je bio spasen, jer se radilo o jedinstvenom primeru u međunarodnom pravu. A i kada su nemačke trupe oslobodile svoju braću u Austriji, u takozvanom anšlusu, čiju godišnjicu je sa žaljenem pre nekoliko dana obeležila današnja Austrija.
Pandorina kutija je otvorena. Od Lase do Mitrovice.