Vrlo teško i nezahvalno je predviđati kada će jedna evropska zemlja kojoj je prirodan cilj i članstvo u Evropskoj uniji, da uđe u ovu asocijaciju. Da li zaista tamo negde oko 2020. godine, možda pre, možda kasnije.
Ulazak u Uniju pojedinih zemalja vrlo je različit. Privilegija zemalja nekadašnjeg Zapada bila je da osnuju Uniju, a onda šire, ne samo svoje pozitivne ambicije već i sve ostalo od svog legitimnog interesa na sve one koji se nisu još oporavili od kraja komunizma i raspada. Učenje standardima bilo je dugo, kao i promene koje je iziskivao prelaz iz socijalističke ekonomije u savremenu tržišnu. I kada su osnivači Unije ocenili da je sve kako treba i podelili brigu o čuvanju svojih ulaganja, onda je krenulo, prvo sa masovnim primanjem novih članova 2004. godine, a onda za dve godine i primanjem Bugarske i Rumunije, više ili manje zbog geostrateških interesa pojedinih jakih država članica stare Unije.
Zapadni Balkan je na listi čekanja. A generalizirano opravdanje boravka u čekaonici je da treba da postigne realizaciju postavljenih uslova ili standarda. Što je, naravno, dobrovoljan proces. Naravno da su pogledi na dinamiku primanja zemalja našeg regiona različiti. Pojedine zemlje smatraju da ih treba uključiti što prije i zajedno, drugi izražavaju ozbiljne rezerve zbog stvarnih ili isproduciranih znakova moguće nestabilnosti i previranja. Pitanje daljeg proširenja Evropske unije, pitanje je i unutrašnjeg dijaloga i konsenzusa 27 zemalja članica i u brzini procesa usvajanja evropskog zakonodavstva i njegovoj održivosti u sredinama država kojima je EU cilj. A, i politika Brisela da promoviše EU kao jakog globalnog igrača, kome su, na primer, SAD partner, a ne "Veliki brat" sa one strane okeana. Tako treba i razumeti proces imenovanja novog prvog čoveka međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini.
Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana napokon je shvatio da, ako EU stvarno želi postati jaka u svom dvorištu, onda ne treba da gubi kredibilitet i mora da stoji iza svojih standarda a i iza svojih dogovorenih predloga. Ako je tako, kandidat EU predstavljat će međunarodnu zajednicu u BiH. I službenik američkog Stejt departmenta posredno je dao do znanja da SAD nikada nisu bile protiv kandidata EU. Dobar znak za Evropu, a i za BiH.
Dio političke elite u Bosni i Hercegovini još ne shvata da put u Brisel vodi preko Pruda i sličnog političkog delovanja koje mora putem dijaloga i kompromisa dovesti do istinskih prioriteta reševanja funkcionisanja jedne složene zemlje. Dugoročnu održivost tih rešenja ne može obezbediti međunarodna zajednica, već samo politička volja svih aktera u bosansko-hercegovačkoj politici. U nedavnom susretu Solane i premijera Republike Srpske Milorada Dodika u Briselu izražena je evropska podrška procesu domaćih razgovora i dijaloga. Solana je posebno istakao očekivanje da će razgovori lidera koji idu za rezultatima i domaćim dogovorom biti nastavljeni. A, slično je u Sarajevu ponovio i američki zvaničnik Džons.
Nažalost, pojedini krugovi unutar zemlje koji su se nadali jačim intervencijama, pre svega SAD, žale da stižu novi signali koji podržavaju domaće pozitivne procese, a ne prepade međunarodnih političkih komandosa.
Nove poruke i EU, i SAD i BiH, a i zemljama regiona ipak ukazuju da u međunarodnoj zajednici ipak vide da su mogući pomaci i optimizam. Teško je složiti se s tvrdnjom predstavnika američkog Stejt departmenta da su kriminal, nerad i nacionalizam najveći problemi Bosne i Hercegovine, jer su ovi problemi univerzalni. Specifičnost največeg problema Bosne i Hercegovine je nepovjerenje i pravo na eksluzivnost pojedinih političkih pogleda, a onda sve ostalo. Jer, stvaranje atmosfere u kojoj su samo jedne ideje ispravne, a druge kriminalizirane, a o tome treba da brinu policija i ostale službe stranaca, ne vodi nikuda.
Region se ipak menja, vraća svojim istinskim korenima i duši. U beogradskom teatru "Zvezdara" biće u subotu premijerna izvedba predstave Ljubiše Ristića "Konzulska vremena", prema Andrićevoj "Travničkoj hronici". Kao ističu u ovom poznatom teatru, Andrićeva priča o Bosni je opet u centru svih mogućih političkih koordinata. Predstava traži odgovor na pitanje šta je danas najznačajnije iz poruke velikog pisca. Čini mi se da je nabitnije da opet naučimo slušati jedni druge