Tokom poslednje dve i po decenije gotovo sve države zapadnog Balkana usvojile su veliki broj nacionalnih strategija u različitim oblastima javnih politika. Od ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva i kulture, preko turizma, poljoprivrede i digitalizacije, do zaštite životne sredine, sporta i socijalne politike, strateško planiranje postalo je jedan od osnovnih instrumenata savremenog javnog upravljanja i važan deo procesa institucionalne modernizacije i evropskih integracija.
Nema sumnje da je to predstavljalo značajan iskorak. Nacionalne strategije omogućile su institucijama da razmišljaju dugoročnije, da jasnije definišu razvojne prioritete i da javne politike postepeno usklađuju s evropskim standardima. Danas gotovo da ne postoji važnija oblast društvenog razvoja koja nije obuhvaćena nekim strateškim dokumentom.
Upravo zato, posle više od dve decenije praktičnog iskustva, prirodno se nameće jedno suštinsko pitanje.
Da li je danas najveći izazov napisati novu nacionalnu strategiju ili obezbediti njenu uspešnu, merljivu i održivu realizaciju?
Po mom dubokom uverenju, odgovor je prilično jasan. Zapadnom Balkanu više ne nedostaju strategije. Zapadnom Balkanu nedostaje savremen sistem upravljanja nacionalnim strategijama.
Drugim rečima, došlo je vreme da napravimo sledeći korak u razvoju javnog upravljanja. Ako je prvu generaciju nacionalnih strategija obeležilo uvođenje strateškog planiranja kao temeljnog instrumenta razvojne politike, onda druga generacija mora biti posvećena izgradnji sistema njihovog strateškog upravljanja. To nije revolucija. To nije odbacivanje dosadašnjih iskustava. To nije kritika postojećih strategija. Naprotiv. To je njihov prirodan razvoj.
Kao što su se vremenom razvijali sistemi javnih finansija, upravljanja kvalitetom, digitalne transformacije i javne administracije, tako danas sazrevaju uslovi da se razvije i novi model nacionalnog strateškog upravljanja.
Do sada je glavno pitanje bilo: Kako napisati dobru strategiju? Danas bi ključno pitanje trebalo da bude: Kako njome uspešno upravljati? Upravo u toj promeni perspektive leži suštinska razlika između prve i druge generacije nacionalnih strategija.
Istinska strateška zrelost jedne države ne ogleda se u broju usvojenih strategija, već u sposobnosti institucija da njima kontinuirano upravljaju, da mere rezultate, uče iz sopstvenih iskustava i blagovremeno prilagođavaju javne politike novim društvenim, ekonomskim i tehnološkim izazovima.
Upravo tu se nalazi jedan od najvećih izazova savremenog javnog upravljanja.
Praktično iskustvo većine država regiona pokazuje da problem najčešće nije u kvalitetu samih strategija. Naprotiv, mnoge od njih predstavljaju ozbiljno pripremljene dokumente, zasnovane na relevantnim analizama, dobro definisanim ciljevima i ambicioznim razvojnim vizijama. Međutim, između usvajanja strategije i postizanja njenih stvarnih rezultata često postoji značajan institucionalni jaz.
Taj jaz nije posledica nedostatka vizije. Niti je isključivo posledica nedostatka političke volje. On je, pre svega, posledica nepostojanja integrisanog sistema nacionalnog strateškog upravljanja.
Nedovoljno precizni indikatori, ograničeni ili formalni mehanizmi monitoringa, retke nezavisne evaluacije, slaba povezanost između strateških ciljeva i budžetskog planiranja, česte institucionalne promene, kao i nedovoljno razvijena kultura javne odgovornosti, predstavljaju slabosti koje se, u većoj ili manjoj meri, mogu prepoznati u većini država zapadnog Balkana.
Naravno, intenzitet ovih izazova nije isti u svim državama. Postoje značajne razlike u institucionalnim kapacitetima, stepenu administrativne razvijenosti i uspešnosti pojedinih politika. Ipak, zajedničko iskustvo regiona pokazuje da je nakon faze intenzivnog strateškog planiranja došlo vreme za novu fazu - fazu izgradnje sistema koji će obezbediti da strategije postanu stvarni instrumenti upravljanja razvojem, a ne samo dobro napisani dokumenti.
Zato smatram da je došlo vreme da se u regionu otvori ozbiljna stručna i akademska rasprava o konceptu druge generacije nacionalnih strategija. Ne kao novom modelu pisanja strategija, već kao novom modelu njihovog upravljanja. Reč je o konceptu koji težište pomera sa izrade dokumenata na njihovu kontinuiranu implementaciju, praćenje, merenje rezultata, nezavisnu evaluaciju i stalno institucionalno unapređivanje.
Jedanaest stubova druge generacije nacionalnih strategija
Drugu generaciju nacionalnih strategija nije moguće izgraditi samo promenom načina njihovog pisanja. Ona zahteva uspostavljanje nove doktrine nacionalnog strateškog upravljanja, zasnovane na jasnim principima koji će povezati viziju, planiranje, implementaciju, finansiranje, praćenje i javnu odgovornost u jedan integrisan sistem.
Po mom mišljenju, takav model treba da počiva na jedanaest međusobno povezanih stubova.
Prvi stub predstavlja strateško planiranje zasnovano na dokazima, koje podrazumeva da se svaka javna politika temelji na relevantnim analizama, pouzdanim podacima i stvarnim potrebama društva. Drugi stub čine jasno definisani i merljivi SMART indikatori, bez kojih nije moguće objektivno proceniti stepen realizacije strateških ciljeva dok je treći stub integrisano upravljanje implementacijom, koje obezbeđuje jasnu povezanost između institucija, nosilaca aktivnosti, rokova, odgovornosti i očekivanih rezultata.
Četvrti stub odnosi se na finansijsku realnost i održivost, jer svaka strategija mora biti usklađena sa raspoloživim budžetskim i kadrovskim kapacitetima. Peti stub predstavlja kontinuirani monitoring, kao sistem redovnog praćenja napretka i blagovremenog prepoznavanja eventualnih odstupanja. Nezavisna evaluacija i institucionalno učenje, jer uspešne institucije ne mere samo šta su uradile, već i šta su iz svake strategije naučile čine šesti stub.
Sedmi stub je transparentnost i javna odgovornost, koja građanima obezbeđuje uvid u stepen realizacije strateških ciljeva i opravdanost trošenja javnih sredstava. Osmi stub predstavlja profesionalni i institucionalni kontinuitet, kako bi dugoročni razvojni prioriteti bili očuvani nezavisno od političkih i administrativnih promena. Deveti stub čini aktivno partnerstvo s akademskom i stručnom zajednicom, jer savremene javne politike više ne mogu biti isključivo administrativni proces, već prostor stalne saradnje institucija, univerziteta, naučnih instituta, profesionalnih udruženja i civilnog društva.
Deseti stub odnosi se na digitalno strateško upravljanje, koje omogućava savremene sisteme prikupljanja podataka, praćenja rezultata, analize i javnog izveštavanja dok jedanaesti stub predstavlja kontinuirano unapređivanje i stratešku adaptaciju nacionalnih strategija, jer savremene strategije ne smeju biti statični dokumenti, već živi instrumenti koji se razvijaju zajedno sa društvom.
Ovih jedanaest stubova ne predstavljaju samo novu metodologiju izrade i praćenja nacionalnih strategija. Oni predstavljaju osnovu jednog novog modela nacionalnog strateškog upravljanja, koji integriše strateško planiranje, implementaciju, finansiranje, monitoring, evaluaciju, institucionalno učenje i javnu odgovornost u jedinstven sistem upravljanja javnim politikama. Time strategija dobija novu upravljačku dimenziju. Pored svoje planske funkcije, ona postaje dinamičan instrument kontinuiranog upravljanja, praćenja, vrednovanja i unapređivanja javnih politika.
Šta donosi druga generacija nacionalnih strategija?
Primena ovog modela donosi višestruke koristi kako institucijama, tako i društvu u celini. Nacionalne strategije postaju realnije, jer se njihovi ciljevi neposredno povezuju sa raspoloživim finansijskim, kadrovskim i institucionalnim kapacitetima. Istovremeno, jasno definisani indikatori omogućavaju precizno merenje napretka, dok kontinuirani monitoring i nezavisna evaluacija omogućavaju blagovremeno prepoznavanje slabosti i korekciju mera tokom same implementacije.
Na taj način institucije više ne upravljaju dokumentima, već rezultatima.
Ovaj model jača transparentnost, javnu odgovornost i poverenje građana, jer javnost dobija mogućnost da kontinuirano prati stepen realizacije strateških ciljeva, a ne samo njihovo svečano usvajanje. Istovremeno, stvaraju se uslovi za razvoj institucionalnog pamćenja i kulture učenja, što predstavlja jedno od osnovnih obeležja najuspešnijih sistema javnog upravljanja u Evropi.
Posebna vrednost ovog koncepta leži u činjenici da je univerzalno primenljiv. Njegovi principi mogu se podjednako uspešno primeniti u oblasti ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, kulture, turizma, životne sredine, poljoprivrede, digitalizacije, sporta, bezbednosti i svih drugih javnih politika.
Zbog toga ovaj model nije namenjen jednoj instituciji, jednoj oblasti ili jednoj državi. On predstavlja prvi pokušaj da se nacionalne strategije posmatraju kao integrisani sistem nacionalnog strateškog upravljanja, a ne samo kao pojedinačni planski dokumenti. Upravo u tome leži njegova suštinska novina. On povezuje strateško planiranje, implementaciju, finansiranje, monitoring, evaluaciju, institucionalno učenje i javnu odgovornost u jedinstven model upravljanja javnim politikama.
Zbog svoje univerzalnosti, ovaj model može predstavljati zajednički konceptualni okvir za razvoj druge generacije nacionalnih strategija, kako u državama zapadnog Balkana, tako i u drugim zemljama koje nastoje da unaprede sistem strateškog upravljanja.
Vreme je za novu stručnu raspravu
Uveren sam da je posle više od dve decenije primene nacionalnih strategija došlo vreme da zemlje zapadnog Balkana otvore novu fazu u razvoju javnog upravljanja.
Ne kroz pisanje sve većeg broja strateških dokumenata. Već kroz izgradnju modernog sistema njihovog upravljanja.
Zbog toga u narednom periodu planiram da ovaj koncept detaljnije razradim u posebnom naučnom radu, kao osnovu za širu akademsku i stručnu raspravu o drugoj generaciji nacionalnih strategija i novom modelu nacionalnog strateškog upravljanja.
Lično smatram da upravo ovde leži sledeća razvojna etapa savremene javne uprave. Ako nas je prva generacija nacionalnih strategija naučila kako da planiramo, onda druga generacija treba da nas nauči kako da upravljamo rezultatima. Jer istinska vrednost jedne nacionalne strategije ne meri se brojem njenih stranica, niti ambicioznošću njene vizije. Ona se meri sposobnošću da proizvede konkretne rezultate, da ojača institucije, unapredi javne politike i poboljša kvalitet života građana.
Moja namera je da pokrenem širu akademsku, stručnu i institucionalnu raspravu o potrebi uspostavljanja novog modela nacionalnog strateškog upravljanja, kao sledeće razvojne faze nacionalnih strategija. Upravo je iz višegodišnjeg praktičnog iskustva i analize brojnih nacionalnih strategija nastala ideja o ovom modelu, koji ne predstavlja zamenu postojećeg sistema strateškog planiranja, već njegovo konceptualno, metodološko i institucionalno unapređenje.
Verujem da ovaj model može postati zajednički okvir za razvoj druge generacije nacionalnih strategija, ne samo u državama zapadnog Balkana, već i šire, jer se zasniva na univerzalnim principima dobrog upravljanja, merljivih rezultata, institucionalne odgovornosti i kontinuiranog unapređivanja javnih politika.
Zbog toga u narednom periodu planiram da ovaj koncept sistematski razradim i predstavim u posebnom naučnom radu, u kojem će novi model nacionalnog strateškog upravljanja biti teorijski utemeljen, metodološki razrađen i praktično primenljiv u različitim oblastima javnih politika.
Ubeđen sam da je došlo vreme da nacionalne strategije dobiju novu upravljačku dimenziju. Pored svoje planske funkcije, one treba da postanu dinamični sistemi kontinuiranog upravljanja, praćenja, vrednovanja i stalnog unapređivanja javnih politika. Upravo u tome vidim suštinu druge generacije nacionalnih strategija i sledeću razvojnu fazu savremenog javnog upravljanja u zemljama zapadnog Balkana. (Autor je univerzitetski profesor političkih nauka)