Nekada su pojedini predsednici političkih partija, stupajući na mesta ministara, premijera ili predsednika države, barem formalno ''zamrzavali'' svoje partijske funkcije. Iako su mnogi to doživljavali kao klasičnu demagogiju i farsu, bilo je i onih koji su u tome videli gest političke korektnosti.
Međutim, aktuelni predsednik Srbije nije ni pomislio da uradi tako nešto, pa smo svedoci veoma intenzivnog preplitanja njegovih državnih, da ne kažem državničkih, i partijskih funkcija. A one su toliko isprepletane da pojedini građani počinju da veruju da se važne državne odluke, ne donose u Skupštini ili na sednicama Vlade i ostalih državnih organa, već na sednicama Predsedništva ili Glavnog odbora Demokratske stranke!!!
Tako je nedavno i borbu protiv kriminala i korupcije, Boris Tadić najavio ne u kabinetu predsednika Srbije, već na jednom partijskom sastanku. I dok su članovi DS i građani davali mašti na volju, licitirajući imenima ministara i visokih funkcionera koje će Boris Tadić navodno uskoro uhapsiti, on je uhapsio nekog ''levaka'' iz Zrenjanina, koji se drznuo da na nekom njihovom partijskom sastanku glasa protivno volji predsednika stranke. Tako su građani vrlo brzo mogli da se uvere, da je i ova inicijativa aktuelnog predsednika Demokratske stranke, što je izgleda važnija funkcija, i predsednika Srbije, najobičnija unutarpartijska farsa i marketinški trik.
No bez obzira da li se radi o ličnom, partijskom ili državnom marketingu, tema ''borbe protiv korupcije'' je vrlo popularna, pa je i Tadićev koalicioni i basket partner, potpredsednik Vlade i predsednik Socijalističke partije Ivica Dačić pre neki dan, takođe, najavio početak borbe protiv kriminala i korupcije, ali ovaj put ne u državi ili svojoj stranci, već u svom ministarstvu i u tom cilju ekspresno uhapsio dva ''leva'' referenta zadužena za nabavku košulja i čarapa. Pa pošto sam svojevremeno pomogao Borisu Tadiću u njegovoj ''borbi'' protiv građevinske mafije, pomoći ću i Ivici Dačiću u njegovj ''borbi'' protiv ''policijske mafije''. Naravno pričom.
A evo kako je to bilo. Te famozne 2001. godine, kada sam bio na čelu DB-a, kupovana su odela za potrebe jednog broja radnika mog resora kao i Resora javne bezbednosti odnosno policije. Radilo se o takozvanim pratiocima iliti telohraniteljima, radnicima dežurnih službi i ostalima koji zbog prirode posla koji obavljaju, moraju da budu pristojno odeveni. Jer kada ste stalno u kontaktu sa strankama, kada ste u Vladi ili Skupštini ili uz ministra, predsednika, premijera ili nekog drugog državnog funkcionera, ne možete da nosite farmerke ili kinesku perjanu jaknu kupljenu na buvljoj pijaci za dvadesetak evrića.
A pošto od plate ne mogu da kupe sve ono što im treba, jednom u dve-tri godine ovi radnici o trošku države odnosno MUP-a dobiju odela, jakne, mantile, kapute, košulje i sve ostalo što im je neophodno, da bi izgledali pristojno. Sve u svemu, te godine je za pomenutu kupovinu bilo planirano oko 30.000 dinara iliti 1.000 nemačkih maraka po radniku, a tolika je orijentacije radi bila i moja načelnička plata. A kada se to pomnoži sa brojem radnika kojima to sleduje, dobije se suma od nekoliko miliona nemačkih maraka.
Baš lepo, reći ćete vi, ali problem je u tome što radnici nikada ne dobijaju ni taj novac, ni ono što im treba, već nekakve bonove ili vaučere koji ih obavezuju da sve ono na šta imaju pravo kupe u jednoj radnji ili kod jednog proizvođača sa kojim je prethodno neko u MUP-u sklopio ugovor. I kome je avansno uplatio novac, smatrajući i podrazumevajući da će baš svi radnici kupiti baš sve što im sleduje. I pored toga, što se u praksi redovno dešava da radnici MUP-a umesto dva odela, kaputa, cipela, košulja i kravata zbog toga što je ponuda nikakva i što nema odgovarajućih modela, dezena i veličina, za sav ovaj novac kupe samo dve košulje ili kravatu, a prodavac tako dobije milione ''na lepe oči''.
Tako bi bilo i te 2001. godine, kada je na nekakvom tenderu kao najpovoljnija izabrana ponuda recimo firme ''Z'', da ja nisam bio zadrt. Znajući i sam šta se može naći u njihovim prodavnicama, ja sam nekolicini svojih saradnika naložio da obiđu prodavnice još jedne ugledne firme, recimo ''N'' i vide kakva je ponuda potrebnih artikala kod njih. I svi do jednog su mi rekli ono što sam i sam znao, odnosno da u ''Z'' mogu da kupe roze odela sa lila dugmićima očajnog kvaliteta, pod uslovom da imaju njihov broj, dok kapute, cipele i ostalo mogu samo da sanjaju, a da svega toga u izobilju ima u prodavnicama firme ''N''.
Zato sam ja ministru i načelniku javne bezbednosti na njihovo zaprepašćenje rekao da će radnici mog resora sve ono što im sleduje kupiti u toj firmi, a ne u onoj koju je neko u MUP-u izabrao. Oni su, naravno, veoma burno reagovali, govoreći mi kako to nije u redu jer je ponuda firme ''Z'' ''najbolja''. A ona je bila formalno najbolja jer su njena odela bila recimo pedeset dinara jeftinija. To što su bila uglavnom roze boje i što se po kvalitetu nisu mogla meriti sa italijanskim koje nudi firma ''N'', nikome nije bilo važno. Ali ja sam kao što rekoh bio zadrt i isterao ono što sam naumio, ne rekavši ministru da me je nekoliko dana pre toga vlasnik firme ''Z'', koga inače ne poznajem, kao ni vlasnika firme ''N'', preko nekog prijatelja pozdravio i pitao koji broj odela nosim?!
Ni tada mu nisam znao ime niti sam ga zapamtio, ali sam na to bio prinuđen nekoliko meseci kasnije, kada sam dobio informaciju da se pomenuti, pismom obratio predsedniku države Vojislavu Koštunici da bi mu se požalio na korumpiranog načelnika RDB-a, to jest mene, verovatno zato što sam ga sprečio da i te godine zajedno sa radnicima MUP-a opljačka i radnike službe.
Danas je pomenuti vlasnik velikog broja firmi, koje je očigledno kupio delom i parama ukradenim od radnika MUP-a, iliti narodski rečeno ''viđeniji tajkun'', a uz to i ''ugledan sportski radnik'', predsednik velikog fudbalskog kluba i verovatno, finansijer neke političke partije možda baš i one na čijem je čelu ministar Dačić. Ima sve, a ja ništa, čak ni ona dva odela koja mi je svojevremeno namenio!
Za Dačića je naravno prekasno da se bavi ovim slučajem, ali mu ''štofa za njegovo novo odelo'' odnosno slučajeva korupcije u MUP-u sigurno neće nedostajati. Jer MUP ne kupuje samo odela, već i automobile, kompjutere, telefone, kancelarijski materijal... Zato će Dačić, ako bude hteo, sigurno saznati ko MUP-u godinama prodaje spajalice i zašto u svakoj kutiji na kojoj piše ''sto komada'' ima šesdeset-sedamdeset, od koga se kupuje jednoslojni toalet papir labavo namotan, da izgleda kabasto baš kao troslojni, ko je odgovoran za kupovinu patrolnog čamca za specijalne jedinice koji ima dva leva motora i alpinističke opreme osrednjeg kvaliteta koja je plaćena triput više nego vrhunska i još mnogo toga!!!