Želim mu prijatan boravak u Beogradu, i želim mu srećan put iz Beograda.
Tako je glasila poruka gradonačelnika Beograda legendarnom gradonačelniku Njujorka, koji je 11. septembra 2001. godine, kada su teroristi Al Kaide rušili simbole i centre američke vladavine svetom, postao simbol svoga grada i istinski američki junak. Na mesto zločina u Njujorku, ispod Svetskog trgovinskog centra, stigao je pre nego što se drugi avion samoubica zario u drugu kulu bliznakinju i pre nego što je bilo ko u Americi shvatio šta se zapravo događa, kakav je vid terora posredi. Gutao je dim od požara prve kule i održao sastanak sa trojicom rukovodilaca njujorške vatrogasne službe deset minuta pre nego što će ih ruševine zatrpati u improvizovanom štabu. U prvim satima od nesreće, dok američkog predsednika nije bilo ni na vidiku jer su ga unezvereni zvaničnici sklanjali na sigurno mesto dok se ne utvrde razmere i priroda napada na Ameriku, Đulijanija je bilo na svim mestima i na svim televizijskim kanalima: neumorno je tešio sugrađane i bodrio sunarodnike, davao prognoze o stanju u gradskom metrou, pozivao na jedinstvo i čvrstinu i poručivao: Nemojte da krivite nijednu grupu građana, nijednu naciju ili etničku grupu.
Novinari su ga nazvali "otelovljenjem hrabrosti". A sve se zbilo na samom kraju njegovog drugog mandata na mestu gradonačelnika Njujorka, u času kada je već bio svojevrsna američka legenda, prvi gradonačelnik koji je uspeo da "očisti" Njujork i od smeća i od kriminala. Na čelo grada došao je 1993, u vreme kada je čuveni Tajms skver bio smećem pretrpano stecište prostitutki i makroa, a ceo grad ozloglašen zbog visoke stope nasilja i ubistava. Najvažniji izborni adut mu je bila prethodna blistava karijera na položaju njujorškog javnog tužioca, tokom koje je postao čuven po agresivnom načinu obračunavanja s mafijom. Poticao je iz porodice italijanskih doseljenika u kojoj je otac mrzeo mafiju i radije gubio poslove nego da plaća reket "siledžijama" koje je prezirao kao kukavice. Đulijani je bio prvi republikanac u dvadeset godina kojem je pošlo za rukom da pobedi na izborima za gradonačelnika Njujorka, a samo dve godine kasnije važio je za čoveka koji je ispunio sva obećanja data u izbornoj kampanji. Stopa zločina pala je za trideset odsto, broj ubistava i pljački u gradu spustio se na najnižu tačku u prethodnih 25 godina, a broj nezaposlenih na socijalnoj pomoći smanjen je za 100.000. Zakon mu nije dozvoljavao da se treći put kandiduje za gradonačelnika, ali su ga posle 11. septembra mnogi uveravali da bi izmena propisa koja bi mu omogućila treći mandat sa lakoćom dobila potreban broj glasova, no Đulijani je odbio da krene tim putem. Bio je prvi gradonačelnik Njujorka u pola veka koji je pozvan da se obrati Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Povukao se sa funkcije na vrhuncu popularnosti, u Njujorku i u Americi.
Zamislite sada, na čas, kako bi ova američka biografija bila slavljena u Beogradu da je Rudi Đulijani, kojim slučajem, došao u glavni grad Srbije da pomogne Demokratskoj stranci da zadrži vlast u prestonici, to jest da pomogne Draganu Đilasu da ostane gradonačelnik Beograda. Zamislite šta bi od ovog štofa, od ove verzije "američkog sna", umela da napravi čitava mala vojska marketinških i pi-ar stručnjaka kojom DS raspolaže.
Umesto toga, Rudi Đulijani je pretvoren u bombardera Beograda, na osnovu nekoliko rečenica kojim je pružao podršku spoljnoj politici SAD na Balkanu, uključujući i NATO bombardovanje 1999. godine. Njegove zasluge za bombardovanje su, dabome, minimalne: bio je republikanski gradonačelnik koji se u takvim stvarima ionako ništa ne pita, a bombardere je poslao predsednik iz Demokratske stranke.
Đulijani bi i DS-u dao u dlaku iste savete, a isti bi bio i honorar koji njegova kompanija ubire za slične poslove, jer je bivši gradonačelnik od svoje biografije po odlasku iz politike napravio unosan biznis. Klijenti se otimaju za njega i njegove savete, a njegov "imidž" lepo bi se uklopio i u "imidž" sadašnjeg gradonačelnika Beograda, kojem većina, makar i nevoljko, priznaje da je prestonica Srbije čistija i lepša nego kada je tek došao na funkciju. Đulijani i Đilas slični su i po spremnosti da javno iznesu mišljenje, ne obazirući se na političku cenu.
Popularni gradonačelnik Beograda, za koga mnogi u Demokratskoj stranci potajno veruju da će biti sledeći "kalif umesto kalifa", pokazao je neuobičajeno veliku javnu nervozu zbog Đulijanijevog dolaska u pomoć Đilasovom glavnom takmacu Aleksandru Vučiću. Mnogi su primetili da je ovo možda bilo prvi put da Demokratskoj stranci javno zasmeta neko od mnogih gostiju Beograda koji su planirali, naređivali, propagirali, pa čak i "izvršavali" bombardovanje Srbije. Neposredno posle petog oktobra, Vojislav Koštunica sprečio je dolazak Bila Klintona i Medlin Olbrajt u Beograd, ali građani to možda ne bi ni saznali da "Vašington post" nije objavio, jer se ni u ono vreme vlast time nije javno hvalila. Samo u poslednjih par godina u Beogradu su svečano, bez ikakve ozlojeđenosti, ugošćeni važni ljudi i bitni sponzori NATO bombardovanja, potpredsednik SAD Džozef Bajden i državna sekretarka Hilari Klinton.
Malo se ko nadao da Dragan Đilas 2012. zazvuči kao Andreja Mladenović 2009. godine (portparol Demokratske stranke Srbije predlagao je da vlast zatraži izvinjenje Džozefa Bajdena "zbog toga što se zalagao za bombardovanje Srbije i zbog toga što se zalagao za nezavisnost Kosova"). Đilasovo iznenadno pozivanje na bombaške grehe Rudija Đulijanija znak je da DS ove izbore zaista doživljava kao biti ili ne biti. Stranka promoviše kriterij po kom su svi koji našoj stranci pomažu da ostane na vlasti dobrodošli, bilo da dolaze iz Socijalističke partije Srbije ili iz Njujorka. Ali zato ne valja niko ko može ugroziti naš ostanak na vlasti - pa ma kakvu radnu biografiju imao.