Moj gimnazijski razredni starešina bio je Srećko Marjanović, profesor ''fizičkog''. Pamtim ga po tome što nas je gotovo svakodnevno podsećao da je škola koju pohađamo ''VASPITNO-obrazovna'' institucija i da u toj definiciji, nijedna reč nije nepotrebna i suvišna, kao što ni njihov redosled nije slučajan! Zato je Srećko koristio svaku priliku da na nas deluje vaspitno. Za naše potpuno bezazlene nestašluke i poroke, koji su se sastojali uglavnom od poneke cigarete u školi i ponekog piva nakon časova, kažnjavao nas je na vrlo specifičan način.
Kada bi, naime uhvatio nekoga da puši u WC-u ili ne daj bože na hodniku, on bi počeo da stiska pesnicu i potom je otvara i prestupnik je na licu mesta počinjao da radi onoliko puta po pet sklekova, koliko je on puta ponovio ovaj gest. Zato u celoj gimnaziji, koju je pohađalo hiljadu đaka, nije bilo nikakvih problema. Tuče su bile prava retkost, a na prste jedne ruke su se mogli nabrojati oni, za koje se pričalo da su narkomani. Omladinci i omladinke su u to vreme išli na radne akcije, u partijske škole, nosili štafetu, bavili se sportom, folklorom i muzikom, pa drugu Titu nije bilo teško da kaže: ''Narod koji ima ovakvu omladinu, ne treba da brine za svoju budućnost''.
Šesta beogradska gimnazija u koju sam išao, nalazi se na Lionu, delu grada koji je svojevremeno bio poznat po ''tvdim'' momcima, baš kao danas Zemun ili Surčin. Ali tada ni kriminalci nisu bili poput ovih današnjih. Više su ličili na neke retke i egzotične vrste, nego na okorele ubice. Zvali su se gotovo nestvarno Truman, Čerčil i slično, a od pristojnog sveta su se razlikovali po tome što su bili nabildani i ''šareni ko 'Politikin zabavnik'''. Njihov kriminal se svodio na šverc, provalne krađe i pokoju tuču, naravno golim rukama ili u najgorem slučaju kafanskim inventarom. Samo za jednog od njih, legendarnog Laleta Robiju, se pričalo da je ubio čoveka!!!
U to vreme opšteg društvenog blagostanja, krajem sedamdesetih pojavili su se i video-rekorderi i prvi filmovi na video-kasetama. Dva filma su imali gotovo svi, pa nije bio nikakav problem odgledati ''ET vanzemaljca'' ili ''First blood'' odnosno prvi deo legendarnog serijala "Rambo". Problem je bio treći film, koga su imali samo retki. Radilo se o kultnom filmu Stenlija Kjubrika ''Paklena pomorandža''. Šta reći, osim da sam odgledavši ovaj film ostao šokiran i nesposoban da shvatim i prihvatim patologiju i brutalnost njegovih junaka, koji su baš kao i ja, bili tinejdžeri. Scene nasilja iz ovog filma, kakve nisam mogao da vidim nigde u svojoj okolini, ni u školi, ni u kraju, a ni među tadašnjim kriminalcima, zauvek su mi se urezale u sećanje. Valjda zato što je sve to bilo tako daleko od sveta u kojem sam ja živeo. U kojem za nasilje nije bilo baš nikakvog povoda.
Međutim, desetak godina nakon toga, kada sam se zaposlio, oženio i postao otac, sa nevericom sam u novinama pročitao vest da su se dva osnovca potukla u školi, da je jedan od njih ''potegao'' pištolj na svog vršnjaka, ali da mu se metak zaglavio u cevi, pa se sve završilo tako što je ovaj drugi otrčao kući uzeo pištolj svog oca, vratio se u školu i ubio druga. Utisak koji je na mene svojevremeno ostavila ''Paklena pomorandža'' u trenu je izbledeo pred ovim događajem. Moj mozak prosto nije mogao da prihvati činjenicu da balavi i golobradi osnovci u svojim tučama, potežu pištolje i da u njima gine onaj, koji ima peh da mu se metak zaglavi u cevi.
Nekoliko godina kasnije, počeli su ratovi, siromašenje, inflacija, opšta kriminalizacija zemlje i serija krvavih i do danas nerazjašnjenih ubistava, koja su obeležila te ''slavne'' devedesete. Ali upkos svemu što smo proživeli poslednjih godina i decenija, uključujući sve zločine i ubistava, sve te mafije i kriminalne klanove, vesti o sve češćim tučama, prebijanjima i seksualnim iživljavanjima srpskih osnovaca i srednjoškolaca su me najblaže rečeno šokirale. Pre svega njihova brutalnost, besmislenost i abnormalnost koji su me još jednom podsetili na Kjubrikov film i patološko nasilje, za koje sam mislio da definitivno ne pripada mom i našem svetu!
Da vas podsetim, prvo su četiri učenice jedne osnovne škole u Pirotu na silu u stan jedne od njih odvele svoju vršnjakinju iz druge škole, gde su je pet sati tukle, naterale je da se svuče, a potom je i seksualno maltretirale. Sve to je jedna od njih, snimila kamerom. U Novom Sadu su tri učenice osnovne škole, uz pomoć pet dečaka maltretirale i tukle svoju vršnjakinju, a potom je naterale da jede travu? Ništa manje dramatično nije bilo ni u Užicu, gde su u školskom dvorištu jednu učenici sedmog razreda pretukle dve vršnjakinje uz pomoć jednog dečaka. Ono što ovaj slučaj izdvaja iz mase drugih je činjenica da je ona posle prebijanja obavestila jednog nastavnika o onome što joj se desilo, a da joj je on dao savet da i ona tuče one koji su tukli nju?! Devojčici, nažalost, nije bilo do šale, ako je ovo uopšte bila šala, jer je doživela kontuziju trbušne duplje i povraćala krv! Najgore je, ipak, prošao sedamnaestogodišnji M.M., učenik Medicinske škole u Subotici, koji je nakon ranjavanja podlegao povredama.
Ono što je u celoj priči najbesmislenije i najbizarnije je to što je javnost do saznanja o ovim tragičnim događajima došla uglavnom ''zahvaljujući'' snimcima koji su napravljeni kamerama mobilnih telefona pojedinih aktera. Tako je ''Paklena pomorandža'', nakon tridesetak godina i u Srbiji dobila svojevrsne dokumentarne replike nad kojima bi se da je živ, verovatno zgrozio i sam Kjubrik! Ali pored ovih bizarnih detalja, postoje i oni tragikomični ili da se ne lažemo, duboko tragični. Jer se reakcija odgovornih i nadležnih - roditelja, nastavnika, psihologa, direktora, socijalnih radnika, policije i ostalih i pored svih institucionalnih i zakonskih ograničenja, ne može okarakterisati drugačije, nego kao tragikomična ili tragična.
Mali nasilnici i nasilnice su nakon što su sa njima obavljeni razgovori, uglavnom kažnjeni ukorima nastavničkih veća, a nekima je čak zabranjeno da idu na školski izlet ili matursko veče!? Ništa bolje se nisu pokazali ni političari jer nijedan od njih nije našao za shodno da progovori o ovim događajima, a kamoli da svojim autoritetom otvori Pandorinu kutiju maloletničke delinkvencije i patologije ili pokrene složene društvene i državne mehanizme za njeno rešavanje. ''Opravdano'', jer svi političari u Srbiji trenutno imaju preča posla s obzirom da je u toku nezapamćena borba za vlast na svim nivoima!