Kada je početkom aprila 2006. smenjena dugogodišnja glasnogovornica Haškog tužilaštva Florens Artman zvanično saopštenje glasilo je da prelazi na specijalne zadatke. Rezultat tih specijalnih zadataka možda je štampan u njezinoj knjizi "Mir i kazna", koja će bez sumnje postati na ovim prostorima bestseler.
U njoj tvrdi stvari koje su do sada barem u javnosti kružile kao nagađanja i spekulacije. Naravno, tajne međunarodne zajednice i dogovore iz mraka praktički je nemoguće proveriti, jer i parlamentarni kontrolori u pojedinim svetskim centrima moći neće da govore o tajnim stvarima sakrivenim pod nacionalnim ili globalnim interesima svojih zemalja. Kada se pojavila pomenuta knjiga, za koju se još ne može reći da li je bila produkt specijalnih zadataka bivše glasnogovornice, zvanične reakcije glavnih aktera bile su u stilu da se radi o fantastici, koja nema nimalo veze s realnošću.
A, realnost je da je niz optuženih za ratne zločine, uključujući i dvojicu najtraženijih, još na slobodi, što naravno ne doprinosti ni stabilnosti ni pomirenju u regionu. Donosi opet sukobe unutar regiona, jer umesto da se bave razvojem i budućnošću, otvaraju se polemike o krivici i kazni, sprovode se policijsko-vojne akcije u kojima tuku sveštenike, privode decu osumnjičenih, a i sasvim slučajne građane, pojavljuju se različiti snimci na YouTubeu, bez dokaza autentičnosti.
Ono što postaje očito, a knjiga Artmanove potvrđuje, da međunarodnom zajednicom u Bosni i Hercegovini i regionu ne rukovode njeni javni predstavnici iz Grbavice, već različite službe iz senke, koje zapravo neprekidno drže mlaku temperaturu u pomućenoj vodi. Ako u međunarodnom sudu kroje odluke agenti pojedinih vlada, šta onda očekivati od sudova na drugim nivoima, osim da odlučuju politički. A za to ne treba ni dokaza ni zakona. Na primer, neko je osuđen zbog ratnih zločina na šest godina, a neko za doslovce ništa na pet!?
Jedan od retkih detalja o operacijama različitih službi iz zabranjene zone pojavio se prilikom takozvane afere prisluškivanja razgovora Janše i Sanadera, kada je otkriveno da tajna služba velike evropske zemlje iz jednog stana u centru Ljubljane nadzire komunikacije na čitavom takozvanom zapadnom Balkanu. Zvanično objašnjenje bilo je da tako traže Karadžića i Mladića. Navodno su sa Karadžićem uspostavili i kontakt.
Svi kojima je do budućnosti i Bosne i Hercegovine i regiona u celini još se, možda naivno, nadamo da će optuženi za ratne zločine na čelu sa dvojicom najtraženijih progovoriti u javnosti pred sudom, da ćemo slušati one famozne trake iz Vašingtona oko Miloševićevih razgovora sa njegovim ratnim saradnicima uoči i za vreme masakra u Srebrenici, da ćemo saznati sve o opsadi Sarajeva... o zločinima uvezenih ratnika i zločinima svih koji su ratovali na ovim prostorima.
A, da se ovo dogodi treba imati hrabrosti i iskrenosti. U svetu kojim vlada interes, malo je verovatno da se ovo ostvari. Tako nam ostaje samo strpljivost i vreme da jednog dana ipak mi ili naši potomci saznamo šta se stvarno događa u maglama sadašnjosti i šta se događalo u ratnim maglama.
Na ovogodišnoj dodeli televizijskih nagrada `Emmy` u Los Anđelesu TV serija o gangsterskoj porodici Soprano, koja se emitirana poslednju godinu, dobila je nagradu za najbolju dramsku seriju, najbolji scenarij i režiju. Nema sumnje vrhunski je izrađena. I to tako da su nam gangsteri simpatični, bliži i draži. Tako ljudski, kada se svojim pravilima igre suprotstavljaju društvu van njihovog kruga. Od serije filmova `Kum` porodice Korleone do TV serije porodice Soprano promovira se zapravo izopačeno društvo u kojem je dozvoljeno sve, samo da je u interesu porodice, korporacije, vlade, države...