Šta bi mogla biti poruka lidera našeg regiona svetskom forumu lidera koji se svake godine skupe na sedištu UN-a u Njujorku? Dijalog, vraćanje poverenja, otvaranje svih kanala komunikacija, prevazilaženje prošlosti, put ka razvoju, prosperitetu. I bilo bi realno, jer ovi procesi su neminovni, uprkos otvorenim problemima sa državnim konceptima ili unutrašnjim generalnim dilemama.
Analitičarima međunarodnih odnosa svakogodišnji govori lidera 192 države članice Ujedinjenih nacija mogu poslužiti kao materijal iz kojeg će potražiti poglede i prioritete pojedinih zemalja i njihovih asocijacija. U nedostatku dobrih ideja o načinima prevazilaženja problema savremenog sveta i kriznih žarišta ipak se, iz godine u godinu, daleko od svetla sale Generalne skupštine na njujorškom Ist Riveru, analiziraju reči šefova delegacija pojedinih zemalja. Možda neke reči izrečene pred svetskim forumom imaju realne osnove za rešenje bar jednog od svetskih problema. I tako već 63 godine. Mnogo velikih reči i dobrih ideja bilo je izrečeno. A i mnogo problema rešavano i rešeno. Kao najbitnije - očuvan je svetski mir.
U istoriji organizacije osnovane na zgarištu Drugog svetskog rata bilo je tenzija i opasnosti. Od hladnog rata do procesa dekolonizacije UN odigrala je svoju nezamenjivu ulogu. I posle pada Berlinskog zida i kolapsa Sovetskog Saveza, svetska tragedija se nije dogodila. A bilo je mnogo regionalno ograničenih sukoba, intervencija velikih sila u zaštiti njihovih dvorišta i interesa. U to ime menjala su se i pravila igre, kriteriji. Stvarani su primeri za jednokratnu upotrebu, koji, naravno, ne mogu postati pravilo i predstavljaju samo presedan u vrlo uopštenom pojmu koje se zove međunarodno pravo.
I današnji svet je pun protivrečnosti i potencijalnih opasnosti i do sada za govornicom Generalne skupštine zapravo nije se čulo ništa novo. Predstavljane su teme koje već poduže prate naš svakidašnji život. Od globalne borbe protiv terorizma do specifičnih, ali za svet i te kako aktuelnih problema Afrike. Unutrašnji problemi pojedinih zemalja obično nisu deo izlaganja lidera pojedinih zemalja. U dosadašnjoj generalnoj debati zapravo istaknuta su dva problema - srpski sa Kosovom i gruzijski sa Južnom Osetijom i Abhazijom. Za prvi jedni smatraju kao završenu priču, a za drugi kao nešto što nema veze s prvim. A opšte uverenje članova svetske zajednice je da pri rešavanju svega toga nema mesta nasilju, već dijalogu. U tom smislu bilo je i, zapravo prema evropskim standardima, izlaganje srpskog predsednika koji je zatražio pravno rešavanje problema i vraćanje dijalogu.
Istorije nije moguće menjati i sa svim njenim tamnim stranama potrebno se suočavati, a posle i živeti sa saznanjima. Odnosi između naroda u regionu imaju mnoge tamne periode. S tim činjenicama treba živeti. Zato region ne treba više tenzija, ni ekskluzivnih prava na tumačenje istorije. Svet, naravno, zna za sukobe u tom složenom delu Evrope i s pravom očekuje posle godina mira ideje kako postignuti poverenje među narodima na malom prostoru, kojeg povezuje ne samo veliki deo zajedničkih istorijskih prekretnica, već i civilizacijska suzavisnost. Prilika za promovisanja nove slike Balkana, koja bi i za deo sveta u sukobima otvorila perspektivu za budućnost, zapravo pojavljuje se tokom sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Ponovno promovisanje tenzija u Bosni i Hercegovini ipak ne odražava realne slike.
Kome zapravo treba vraćati istoriju na početne pozicije? Da li uistinu u korist države, koja mora biti komotan dom za sve, ili zbog nerealnog očekivanja da neko izvana silom za jedne i milom za druge nametne rešenje. Skretanje pažnje sa realnih, pragmatičnih pitanja koje zemlje regije, uključujući Bosnu i Hercegovinu, približavaju asocijaciji evropskih zemalja, na velike istorijske krajputaše, ne doprinosi ni životu ni suživotu u miru, poštovanju i toleranciji.