Nastavak prvo partizanske, pa pionirske himne kaže da "to ne može biti svak'".
E, vala, može; dovoljno je da nauči da pritisne pravo dugme za glasanje i naoštri dlanove da tapše svakoj reči svakog svog ministra. A još ako ume da dobacuje ne mičući usnama, to je pun kadrovski pogodak. Najbolji je, dabome, trbuhozborac vičan uveseljavanju svoje većine i omalovažavanju oponenata.
Da ne bude zabune, svaka ranija nadmoćna većina ponašala se po sličnom receptu, ali u Srbiji odavno nije bilo ubedljive većine kao sada, pa joj Skupština služi za PPP, političko-propagandni program, koji se ne iscrpljuje novim predlozima i rešenjima, nego karanjem "prethodnog režima".
Osim toga, uočljivo je da dobar deo vladajućih predstavnika nije imao ranije parlamentarno iskustvo, što samo po sebi nije loše kao osvežavanje političke krvi, ali jeste kada se to iskustvo stiče u atmosferi omalovažavanja i uvreda.
Sve u svemu, gornji kroki opisuje tipičnog poslanika Narodne skupštine Srbije, verovatno sličan i svim ostalim parlamentima u regionu, ali zadržimo se na Srbiji. Čast izuzecima, a ima ih, nije da nema, opis s početka odgovara ogromnoj većini od 250 narodnih poslanika u srpskom parlementu.
U čemu je problem? U praktikovanju politike kao sudbine satiranja svega što nije unapred zadato na partijskom forumu - u koji praktično spada i sama vlada - i na bilo koji način izlazi izvan tog okvira. Kako se to manifestuje? Na razne načine. Govorancijama koje imaju malo veze sa dnevnim redom, direktnim uvredama drugih poslanika po različitim osnovama, a omiljena je sumnja da su lopovi, špekulanti i slično. Još je češća prozivka čitavih ranijih vlada posle 2000. Da su upropastitelji Srbije. U skladu sa čuvenim aforiznom "Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uzeli", zaboravlja se dobra tzv. crveno-crna koalicija, koja je i u ratu i u miru ispraznila državnu kasu, dokusurila devizne reforme i iz džepova građana izbila i poslednju banku.
Može se svašta još iz vokabulara vlasti dodati, ali tipičan primer partijske poslušnosti je - utvrđivanje dnevnog reda. U ponedeljak je ono trajalo baš podugo, jer je bilo više od 70 tačaka o kojima se valjalo izjasniti pojedinačano. Bilo je, kao i uvek, dvadesetak predloga opozicionih poslanika za proširenje dnevnog reda i svi su, osim jednog protokolarnog, s indignacijom odbijeni.
Zašto, da čovek poslanike većine pita ne bi umeli da odgovore, jer s vremena na vreme i sami potežu ista pitanja, makar kritikovanjem ranijih vlasti što ih nisu rešila. Zaboravljaju pri tome da su sami na vlasti u ovom sastavu tri i po godine i da su mnoge krive drine mogli ispraviti. Tako je nadmoćna većina iz potpuno nejasnih razloga ponovo odbila da krađu beba proglasi krivičnim delom koje ne zastareva.
Na stranu odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je ustanovio konkretno povredu prava na porodični život, pitanje je mnogo značajnije, jer se opravdano sumnja da je reč o dobro organizovanoj trgovini ljudima. Poslanica DS-a Aleksandra Jerkov je tridesetak puta molila kolege da se učini ustupak unesrećenim roditeljima. Bez uspeha. Bez obrazloženja.
Ako je, dalje, shvatljivo što vladajuća većina odbija predlog da se oformi neka vrsta komiteta za borbu protiv plagijata u obrazovnom i naučnoistraživačakom poslu, pošto je deo visokopozicioniranih državnih funkcionera na, blago rečeno, sumnjiv način stekao i diplome i doktorate, nije jasno zašto se vlast koja je došla na talasu borbe protiv korupcije protivi širim ovlašćenjima Agencije za borbu protiv korupcije.
Takođe, ako odbijaju Predlog zakona o borbi protiv straha, zašto ne žele raspravu o izmenama Zakona o rehabilitaciji? To je vrlo aktuelno pitanje zbog otvaranja procesa rehabilitacije Milana Nedića, ratnog šefa tzv. marionetske vlade u Srbiji, čije je ne/delo najsličnije ne/delima Ante Pavelića, kako podseća jedan naš uvaženi kolega.
Valja znati da je socijalistički deo vladajuće većine apsolutno protiv rehabilitacije ratnih zločinaca - iz vremena Drugog svetskog rata, za potonje imaju razumevanja - ali njen pretežni deo u SNS-u nije tako opredeljen. Štaviše, njihove intelektualne perjanice ostavljaju mogućnost da se svi antikomunisti - jer je fazon u tome - i branitelji srpstva ne samo rehabilituju, nego i nagrade za svoje čini, čak i kada su cena takve "patriotske" politike životi mnogih sugrađana, pa i sunarodnika.
Dobro, ako je jasno zašto vladajuća većina ne sme da suspenduje zakon kojim su penzije smanjene dramatično i da formira anketni odbor za utvrđivanje okolnosti pada vojnog helikoptera u kom je stradalo sedmoro ljudi, nema ni najmanjeg razloga da se protivi novim, pooštrenim pravilima o držanju i korišćnju oružja. Konkretno, da svi koji nemaju službenu dozvolu za vatreno oružje, dakle građani koji imaju vatrene igračke budu registrovani i da na svake tri godine lekarskim uverenjem dokažu da njihova ljubav prema oružju nije opasna po okolinu. To je posebno važno kada je reč o porodičnim i partnerskim nasilnicima, što se vidi prema broju ubijenih žena ove godine.
Nećemo dalje nabrajati, rezultanta je ista - odbija se.
Zapravo, čak se i ne odbija, jer su poslanici ove vladajuće većine uveli novi običaj - prosto ne glasaju. Što je, em uvredljivo i za druge poslanike i za građane koji su ih birali, em ponižavajuće za njih same pošto pokazuju da nemaju mandat da misle. Jer, da misle svojom glavom, što im mandat ne samo omogućava, već i nalaže, većina ovih tačaka bi bila odavno razmatrana.
Njihovo je da stisnu dugme kad treba, a ako još pred TV kamerama potkače nekog političkog protivnika, efekat je potpun. A pride, ako ga izazovu, kako što je to uspeo Marijan Rističević u slučaju Nenada Čanka, meta je razbucana. Čanak će neko vreme da se hladi van skupštinskih klupa, a Rističević će nastaviti da se ponaša primitivno.
Ovo ni na koji način nije pravdanje takođe prostačkog Čankovog ponašanja, ali jeste dobra slika rasporeda moći i zloupotrebe parlementa koji praktikuje većina.