Malo kasno, ali ipak ne prekasno, se u novinama pojavio izveštaj o dokumentu Međunarodne krizne grupe (ICG) o Strategiji novog međunarodnog angažmana u Bosni i Hercegovini. Ovaj dokument od četrdeset stranica izašao je sredinom februara ove godine i zaslužuje pažnju jer u suštini priznaje osnovno pravo naroda Bosne i Hercegovine da sami odrede i dogovore i ustavnopravni okvir zemlje i njeno funkcionisanje. Ali još nije vreme da se ostave bez kontrole, kaže ovaj uticajni gremij čiji su članovi interesantna imena, među kojima, ako se ne varam, nema slavenskih, osim Amerikanca poljskog izvora Zbignewa Brzezinskog.
Ne sumnjam u dobre namere ovog međunarodnog elitnog društva da prati krizna područja današnjeg sveta i da daje preporuke koji bi doprineli stabilnosti i prosperitetu, ali bi ipak morali izbegavati pojednostavljenja i slengovski jezik dokumenta koji bi zaslužio ozbiljniji tretman. Bosna nije ime zemlje, na primer, već se zove Bosna i Hercegovina. Kao što Federacija BiH nije muslimansko-hrvatska federacija tako i Republika Srbska nije srpski entitet. Konstitutivnost tri naroda je već niz godina važeća na celokupnom području Bosne i Hercegovine. Možda su zaboravili na ovo.
Autori dokumenta, među kojima su verovatno i domaći, svode najveću opasnost za budućnost Bosne i Hercegovine u nesmanjenom nacionalizmu i predviđaju povećanje tenzija i u vezi sa odlukom o konačnom statusu Kosova i zato smatraju da još nije vreme za početak povlačenja međunarodne zajednice. `Bosna ostaje nespremna za nekontrolisanu brigu za vlastitu budućnost`, stoji u dokumentu.
Pored pozitivnog mišljenja da je vreme za ukidanje Ureda visokog predstavnika oni ujedno nalažu zadatak na ramena Evropske unije. Tako bi bio na čelu međunarodne kontrole specialni predstavnik EU, koji bi ujedno bio i predstavnik Unije u BiH, sa snažnom podroškom SAD. On bi bio zadužen i za implementaciju mira, razreševanje mogučih konflikata i za ubrzavanje usvajanja novih zakona i drugih koraka u izgradnji države. U osnovi bi na beloj kući na sarajevskoj Grbavici samo promenili tablu.
Da je situacija takva kakva je, oni problem `krize u BiH` svode na konflikt između dva politička lidera Milorada Dodika i Harisa Silajdžića. Potenciranje dnevnopolitičke debate dva na slobodnim izborima legitimisana političara, naravno nije krizna slika zemlje, već samo znak da je vreme za unutrašnji dijalog i kompromis. Na kraju krajeva i Daytonski ustav je bio stvar pregovora, dijaloga i kompromisa u onim prilikama i u ono vreme. Bilo bi vrlo jednostavno svesti očite razlike po kojoj meri krojiti državu, na polazišne tačke tri konstitutivna naroda. Jer na kraju može pobediti samo formula koja će otvarati granice slobodi, ravnopravnosti, prosperitetu. Od toga dalje moguća je samoodrživa država i društvo bez međunarodne supervizije i protektorskih načina upravljanja.
Ovo je shvatio i odlazeći visoki predstavnik koji je vrlo jasno poručio u parlamentu BiH da je i Daytonski ustav nemoguće menjati jednostrano. Prema njegovom mišljenju debatu o ustavnim reformama treba voditi u institucijama države, pre svega parlamentu, i to političari uz doprinos javnosti i uz podršku međunarodne zajednice.
Ja lično smatram da je ponovo vreme za Neum ili Vlašić. Tamo ili bilo gde u Bosni i Hercegovini mogli bi se okupiti legitimno izabrani predstavnici političkih opcija i konstitutivnih naroda da sami odrede pravce razvoja Bosne i Hercegovine kao značajne zemlje regiona i Evrope. Jer radi se u suštini o normalizaciji uveta života i građana i naroda. A država i politika su u osnovi na takvom zadatku.
Gremijem u Londonu i diljem sveta treba oduzeti deo posla, da Bosnu i Hercegovinu i region posmatraju kao krizno područje. Zato treba strpljivo pregovarati i dogovoriti. Rešenje je uvek u vlastitim rukama.