Ozbiljna svetska štampa predstojeće izbore u Srbiji katkad poredi s francuskim, iako je jedina očigledna paralela to što se izborni krugovi delimično poklapaju. Drugi krug francuskih predsedničkih izbora održava se u nedelju, pa će politička sudbina Nikole Sarkozija biti rešena dve nedelje pre nego što Boris Tadić sazna svoju budućnost.
Postoji, ipak, i sijaset zanimljivih sličnosti i razlika. Po ustavnim ovlašćenjima, predsednik Francuske je negde na pola puta između predsednika Amerike i Srbije. Neki teoretičari francuski sistem zovu i "polupredsedničkim", dok u Srbiji šef države ima veoma uzan mandat, ali zato u stvarnosti Boris Tadić ima potpunu vlast nad svim tobož nezavisnim granama vlasti. Njegova istaknuta koaliciona partnerka Vesna Pešić u prošlom broju NIN-a proglasila ga je za "uzurpatora", koji je, poput Miloševića, protivustavno preuzeo ukupnu vlast u državi, da bi se najviše se bavio "slabljenjem ionako slabih demokratskih ustanova u Srbiji", kontrolom medija, uništavanjem sudova i tužilaštava, verskom i antipolitičkom podelom...
Potmulo, ali ogromno nezadovoljstvo stanjem nacije prisutno je u obe države: britanski "Ekonomist" veli da se predsednik Tadić "izdaje za proevropskog i reformskog", ali da deluje umorno i da je privreda u katastrofalnom stanju, te da čak 80 posto građana u Srbiji za sebe kaže da su nezadovoljni i ljutiti, 77 posto je "bespomoćnih i beznadežnih", a 60 posto je "jednostavno deprimirano". Nezaposlenost je tolika da je u februaru u Srbiji isplaćeno više penzija nego zarada.
No Boris Tadić je, za razliku od svog francuskog kolege, i posle osam godina na funkciji predsednika popularan, popularniji od stranke koju predvodi. Sarkoziju u nedelju malo ko daje šansu, jer do tada mora da pridobije barem milion i po birača da bi prestigao prednost Fransoa Olanda, koji je odneo pobedu u prvom krugu. Zato je ishod francuskih izbora daleko izvesniji od onih u Srbiji, gde se razlika u naklonosti dvojici vodećih kandidata, Tadiću i Tomislavu Nikoliću, kreće oko statističke greške, barem kad je o opredeljenim biračima reč. Istina, i u Francuskoj su se birači odlučivali u zadnji čas: malo je ko tamo mogao da predvidi da Sarkozi ni u prvom krugu neće imati prednost. Iznenadila je krajnja desnica. Ni u Francuskoj, izgleda, glasači ne vole unapred da otkriju anketarima kako nameravaju da skrenu oštro nadesno.
Jasna paralela postoji i kada je reč o broju kandidata za predsednika: u Francuskoj ih je u prvom krugu bilo deset, a u Srbiji ih ima dvanaest. I ovde i tamo je od prve lopte bilo jasno da samo dvojica imaju šanse: široko polje kandidata simptom je, kažu analitičari, dubokog nezadovoljstva i osećanja da pravog izbora nema. I u jednoj i u drugoj zemlji važi isti princip: u prvom krugu se glasa za najdopadljivijeg kandidata, a u drugom krugu se eliminiše manje dopadljiv kandidat. I na levici i na desnici, u obe zemlje, prevladava osećanje nepoverenja u političare i institucije, buđenje nostalgije za slavnim prošlim vremenima i uverenje da se ništa važno neće promeniti ko god da pobedi, a da će životni standard nastaviti da pada. Otuda u Francuskoj i podrška ekstremnim partijama levice i desnice: trideset posto birača glasalo je u prvom krugu za trockiste i ultradesničare i tih trideset posto birača će u nedelju biti ti koji će odlučiti ko će biti predsednik Francuske. Ni Sarkozi ni Oland nisu uspeli da u prvom krugu pojedinačno osvoje trideset posto glasova. Neko slično traganje za alternativama oseća se i u Srbiji, gde se Đorđe Vukadinović dosetio da prevari sistem tako što će se za mesto u parlamentu takmičiti kao tobožnji kandidat vlaške manjine...
Izborne kampanje u dve zemlje su slične i po uvredama koje izborni štabovi međusobno razmenjuju. Francuzi su gori od Srba: tamo je Olandova partnerka nazvana "rotvajlerom, što je uvreda za psa", a Oland kaže da više ni ne zna sa kojom životinjom nije poređen. Sarkozija levičari naizmenice porede s Pjerom Lavalom (premijer kolaboracionističke Višijevske Republike) i maršalom Petenom. Oland Sarkozija pak naziva "predsednikom bogatih" i lažovčinom.
Možda Tadić i Sarkozi imaju neke sličnosti i po tome što su tek s finansijskom krizom otkrili da se "vlast ne može svesti na to da preuzimaš zasluge za sve, a krivicu ni za šta", kako je ovih dana neko rekao za britanskog premijera Dejvida Kamerona. Čim je u preksinoćnjem TV duelu Sarkozi izjavio da ne snosi krivicu za privredne nedaće Francuske, Fransoa Oland mu je sarkastično odbrusio: Vi nikad ni za šta niste krivi. Uvek imate dežurnog krivca. "Nisam ja kriv, pogodila me kriza..."
Nešto slično bi i Toma Nikolić komotno mogao da kaže Tadiću, koji je nedavno ustvrdio da smo "mi" otvorili hiljade i hiljade radnih mesta, da bi onda "Srbija" zbog krize izgubila stotine hiljada drugih radnih mesta. Kad otvaramo radna mesta, to činimo "mi"; kada se fabrike gase, Srbija je ta koja ih gubi, brže nego što "mi" uspevamo da ih otvorimo.
Ali ako bi već hteo da "krade" od francuskog kandidata s levice, možda bi bolje bilo da na Tadićevo "EU nema alternativu", Nikolić pozajmi sledeće rečenice Fransoa Olanda: "Nikada ne postoji - kažem to vrlo jasno: NIKADA! - samo jedna jedina moguća politika, bez obzira na težinu situacije. Istorija ne predstavlja zbir nasleđenih fatalnosti, nego nas uči da uvek postoji više puteva."