Zahvaljujući svađi između Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića i redakcije "Kurira", javnost u Srbiji saznala je da ovaj beogradski tabloid pokušava da kupi udeo VAC-a u "Politici", "Večernjim novostima" i novosadskom "Dnevniku".
Vest je, da se poslužimo izrazom "Kurira", stvarno senzacionalna. Mala riba hoće da proguta veliku; tabloid sumnjive reputacije kupuje dragulj u kruni srpskog novinarstva; i kao šlag na torti, uprava tabloida tvrdi da kupoprodajom zapravo spasava najugledniji list u Beogradu iz kandži "sarajevskog izdavača povezanog sa narko-kartelima".
Zaplet je iz dana u dan sve gušći. Ni jedna ni druga strana u sporu za sada nije ponudila dokaze za svoje tvrdnje. Ne znamo ko je tajanstveni "sarajevski izdavač" zbog kog bi javnost u Srbiji trebalo da se naježi, a nismo videli ni pismo u kom LDP, prema navodima "Kurira" od četvrtka, tobože traži od Brisela da Srbiji uskrati status kandidata za EU. Pogotovo još nismo videli ni krovni ugovor koji je izdavačko preduzeće "Kurir-info", navodno još 10. novembra, potpisalo sa VAC-om o preprodaji udela ove velike nemačke medijske grupe u "Politici", "Večernjim novostima" i "Dnevniku". Znamo da sukob LDP-a i "Kurira" ne datira od Čedinog Preokreta, pa čak ni od zaokreta do kog je pre par godina došlo u uređivačkoj politici ovog tabloida koji je, posle hapšenja gazde, postao kritičniji prema opoziciji nego prema vlasti. LDP nije ponudio nikakve dokaze za tvrdnju da "Kurir" kupuje "Politiku" državnim novcima i za račun sadašnje vlasti, odnosno Demokratske stranke, ali je ipak isterao zeca iz šume. Više se ne krije da "Kurir" pokušava da kupi "Politiku".
Sve je, kao što u Srbiji često biva, počelo od nečije sitne (ili ne tako sitne) privatne koristi, u ovom slučaju od dozvole za kafić za rođaka Danice Drašković, čiji je muž potpisao Preokret Čedomira Jovanovića. "Kurir" tvrdi da je LDP isposlovala dozvolu za Daničinog rođaka po hitnom postupku u beogradskoj opštini Stari grad. No i šira javnost je od ove svađe na kraju imala neke kolateralne koristi, jer pre dozvole za zimsku baštu kafića, građani nisu imali pojma da se negde krišom, daleko od očiju javnosti, rešava sudbina "Politike", lista koji u beogradskoj čaršiji važi za jedan od četiri stuba Srbije (uz Srpska pravoslavnu crkvu, Srpsku akademiju nauka i - Crvenu zvezdu).
O "Politici" se ne bi smelo govoriti krišom i u uskim krugovima. Uz VAC, koji sada pokušava da proda svoj udeo u "Politici", osnivač lista je i "Politika" AD, odnosno država Srbija (u "Politici" AD su sve ozbiljne firme, poput "Dunav osiguranja", Komercijalne banke, EPS-a...). Prema ugovoru sa VAC-om, "Politika" AD kao domaći partner ima pravo preče kupovine i mora da da saglasnost. Preduzeće "Kurir-info" je prošle godine prijavilo dobit od oko 380.000 evra, a udeo VAC-a se, navodno, prodaje po ceni od 16 miliona evra, ako su tačne informacije LDP-a. To je cifra 40 puta veća od dobiti "Kurira", koji je prethodnih godina poslova sa gubitkom. Kako se od takve dobiti može finansirati investicija od 16 miliona evra? Postavlja se pitanje, kako manja firma kupuje veću? Kako firma sa manjim ugledom kupuje firmu sa većim ugledom? Kako se, i kada, država Srbija, odnosno "Politika" AD, odlučila na strateško partnerstvo sa "Kurirom" umesto VAC-a? Nije zgoreg podsećanje da je javnost u Srbiji, pre desetak godina, bila razočarana i izborom nemačkog VAC-a za partnera "Politici", jer se činilo da je ovaj lanac provincijskih nemačkih listova nedovoljno ugledan partner čak i onoj "Politici" čiji se ugled znatno srozao u godinama pod Miloševićevim patronatom. Da li je moguće da se upravljački nivo "Politike" u međuvremenu toliko srozao da je Sonji Liht, predsednici Upravnog odbora "Politike" AD, sada potrebna pomoć Raje Rodića, vlasnika "Kurira"?
Konačno, odakle pare za ovu kupovinu? Koja bi banka danas bila spremna da uloži novac u štampani medij pod komercijalnim uslovima? A ako je posredi transakcija nekomercijalnog karaktera, onda se postavlja pitanje iz kojih razloga neko u "Politiku" investira preko malog izdavačkog preduzeća "Kurir"? Ko je "Kuriru" dao pozajmicu? Ko je tu kome dao pare, i iz kog se razloga izbegavaju kontrolni mehanizmi redovnih finansijskih institucija?
Drugim rečima, cela ta stvar sa "Politikom" smrdi do neba, čak i pre nego što se okrenemo pitanju odgovornosti vlasti u Srbiji zbog ugrožavanja slobode štampe. Nije nevažno da se kao budući vlasnik "Politike" spominje list zbog kog je menjan zakon o medijima, koji je lane tako neslavno propao na Ustavnom sudu Srbije nakon što je Udruženje novinara Srbije osporilo njegove antiustavne i antievropske odredbe. Cilj vlasti je pre dve godine bio da se slome opoziciono nastrojeni "Kurir" i njegov gazda. Operacija je uspela iako je zakon pao na Ustavnom sudu. "Kurir" je promenio uređivačku politiku i sada dosta liči na sve druge prestoničke novine u Beogradu, za koje Verica Barać u nedavnom izveštaju o korupciji medija u Srbiji tvrdi da se sve redom nalaze pod kontrolom vlasti.
Zato su jednako neuverljivi i LDP i "Kurir", prvi kada tvrde da država kupuje "Politiku" preko "Kurira" da bi "monopolizovala uticaj na medije i zagospodarila medijskom scenom pre izborne kampanje" (taj je cilj zapravo već uveliko postignut), i drugi kada tvrde da je "Kurir" "jači od tajkuna i političara".
Bitno je to da je "Politika" srpska institucija, jedna od poslednjih ustanova koje su Srbiji ostale. Država postavlja upravni odbor "Politike", što znači da javnost ima pravo da zna sve što je u vezi sa "Politikom". Svaki pokušaj prikrivanja bilo čega u vezi sa "Politikom" prvorazredni je skandal (da se opet poslužimo rečnikom "Kurira"). Kada su privatni vlasnici "Vol strit žurnala" prodavali ovaj ugledni list manje uglednom Rupertu Mardoku, podnosili su račune javnosti o tome kako će zaštititi nezavisnost te medijske institucije posle kupoprodaje, jer je Mardok predstavljao stanovit "reputacioni rizik" za njujorški list. Ako je na delu akcija spasavanja "Politike", u toj akciji bi trebalo da učestvuje najšira javnost, koja ima pravo da sve o tome zna.
U suprotnom će u Srbiji ostati onako kako je čuveni američki novinar A.J. Libling zabeležio još 1960: Sloboda štampe garantovana je samo onima koji je poseduju.