Ponesi mi pasoš, kaže moja kćer.
Putuje službeno. U inostranstvo. Sarajevo. Leti, pa je pasoš obavezan, iako inače nije za prelazak granice Srbije i BiH. Zapravo, nije obavezan ni kad letiš, ali policijsku kontrolu mrzi da menja pravila - iz Beograda su odavno svi letovi međunarodni, a za međunarodni tranzit pasoš je jedina validna karta.
Dobro, kažem ja, navikla već da i na stotinak kilometara od kuće treba taj "ausvajs".
Kad ono, nema pasoša; verovatno sam ga stavila na neko sigurno mesto, kao obično, i neće da mi se javi. I tako četiri-pet sati.
Dok sam prevrtala knjige, pomerala stolove i krevete, prebirala po starim hartijama i zaboravljenim torbama i koferima, imala sam onoliko vremena za razmišljanje. Za našu priču nije odviše bitno da li me uhodi dobri čika Alchajmer, ali ostalo jeste.
Dakle, moja kćerka je rođena u bivšoj zajedničkoj domovini, negde pred sam njen kraj; već je debelo Jugoslavija bila u samrtnim mukama. Ipak, dok je još bila beba, a ratovi počinjali, moglo se putovati po toj umirućoj Jugoslaviji bez pasoša. I išli smo, istina već 1991. zaobilaznim putevima, na Korčulu.
Onda se više nigde nije moglo mrdnuti, ni s pasošem, ni bez njega. Ni u komšiluk, ni na Istok, ni na Zapad. Svuda su bile neophodne vize, devize, gomile hartija. Mislim, legalno je bilo teško putovati - ilegalno je stotine hiljada odlazilo, retki dobrovoljno, mnogi pod prisilom. Često oružanom i krvavom.
Negde deceniju posle prvih "razdruživanja", ta ista moja devojčica trebalo je da putuje s odbojkaškim timom u Sloveniju. Na međunarodni turnir, jedan od retkih koji je uključivao i Beograd. I danas mi pripadne muka od svih peripetija kroz koje smo prošli za vizu. Same po sebi su bile grozne, a postale su grozomorne kad me je moja devojčica uzbuđeno pitala: "Mama, jesi li ti nekada bila na Bledu i u Ljubljani?"
Čuj, jesi li bila? Ali, kako da joj objasnim koliko je u vreme kad sam ja bila kao ona tada bilo prosto putovati? Kako njoj, kojoj je devedesetih od kuće do vrtića i kasnije škole trebalo po nekoliko sati truckanja gradskim prevozom, objasniti da nama nisu bili potrebni pasoši za Sloveniju, Hrvatsku, BiH, Makedoniju i Crnu Goru? Da su Bled i Ljubljana, Korčula i Sarajevo, Podgorica i Skoplje, Ohrid i Virpazar, Mostar, Knin i Dubrovnik, zapravo bili naša, moja i njena domovina, zemlja u kojoj smo rođene?
Kako da joj objasnim da je i zašto je za deceniju i kusur, ne mrdajući iz Beograda, promenila četiri domovine, počev od počivše SFRJ, preko "skraćene" SRJ i labave državne zajednice SCG, sve do Srbije? I nje ponešto skraćene, jer da nije ne bi Vučiću, Dačiću i Đuriću trebao "ausvajs" da pohode Kosovo.
Kako da joj sada, već velikoj i dobro obaveštenoj, pravoj svetskoj putnici, objasnim da mi je i posle svih ovih decenija i dalje sumanuta ideja da je za Sarajevo - istina samo kad putuješ avionom i zbog lenje birokratije - potreban pasoš? Kao i Sarajlijama kad dolaze u Beograd. Kako da joj objasnim da surčinski aerodrom, sada aerodrom "Nikola Tesla", odavno nema domaće letove jer je sve gde su nekada leteli avioni JAT-a, a sada lete avioni "Er Srbije" - inostranstvo.
Kriva sam, znam, što sam pasoš zaturila; biće joj potreban za neki naredni let, ali ovaj sarajevski me podsetio na sve što smo zajedno svi od Triglava do Đevđelije izgubili i uporno gubimo i dalje. Umesto otvorenih puteva, sami sebi smo ogradili torove, zatvorili se u svoje jazbine, merkajući mrko tuđe, isto tako pomno ograđene. I usput dobrano porušene i popaljene, opustele.
I merkajući se tako ispod oka uporno tražimo krivca tamo negde preko tih novouspostavljenih granica.
Svi mi.
Eto, u godini kad se obeležavalo dve decenije Dejtona Beograd i Sarajevo su se zavadili i zavađeni su koliko i Sarajevo i Banjaluka. Zavadili su se i Beograd i Zagreb; Karadžić i Šešelj su tu samo usputni "junaci". Beograd i Priština razgovaraju samo preko Brisela. Makedonci preko Beča (kao Srbi i kosovski Albanci uoči rata i bombardovanja, daleko bilo).
I, dabome, uvek su oni drugi krivi.
Nikako da se dogovore vladari naših sudbina da - ako smo već umnogome njihovom voljom postali jedni drugima inostranstvo - ne moramo i dalje to da "krstimo" pasošem svaki put kad pođemo službeno ili privatno.
Znam da je u ovo vreme kada se na sve strane dižu ograde kao brana izbeglicama pomalo uvrnuto pominjati naša ograničenja i granice i da čitava priča daleko prevazilazi povod, jedan zatureni pasoš. Ali, s druge strane, mnoge sitnice iz svakodnevice nas podsećaju, hteli mi to ili ne, na ono što smo bili i ono što smo postali.