Postoje definicije koje zbunjuju. Govore o sasvim jednostavnim stvarima, a znače uništenje i smrt. Sedneš pred kompjuter, nešto zabrljaš, dođe majstor i kaže OK. Ovo je samo kolateralna šteta vašeg neznanja. Komšija, s kojim si inače dobar, zapali smeće sa svoje bašte, onako, desi se, preblizu vaše kuće koja se zapali. Šta da kažeš? Da je bila zapaljena vatra od neprijatelja?
U našem kompjuterizovanom svetu poprimaju i ove stvari dimenziju virtuelne realnosti. Ovih dana kruži Internetom petnaestominutni video i audio snimak iz pilotske kabine američkog vojnog aviona nad Irakom. Snimak je dobio i objavio britanski dnevnik Sun, a prikazuje ratno dejstvovanje na kolonu vozila, za koju je procenjeno da je neprijateljska. Nije bila. Bila je britanska. U napadu je ubijen jedan britanski vojnik. Tom tragičnom činu kaže se `friendly fire`. Prijateljska vatra. Saveznici su izrazili žaljene zbog toga.U istoriji, koja je, inače, puna ratova, bezbroj je primera i prijateljske vatre i kolateralne štete. Ali na kraju broje pobede. A za pobede nije šteta ni prijateljskih vatri ni kolateralnih žrtava. Rat je, inače, zlo, a ne nastavak diplomatije drugim sredstvima. Nesposobnost diplomatije nikako se ne može pravdati ratovima. Idealistički rečeno - bolje sto godina pregovora, nego jedan dan rata.
Ovih dana u našim prostorima mnogo je i prijateljske vatre i kolateralne štete. Odnosi Slovenije i Hrvatske su prijateljski, osim kada je u pitanju, na primer, granica na moru. U poslednoj deceniji i po razmenjeno je bezbroj incidenata teških reči i medijskih ofanziva. Poslednja granica u Istri pre 1991. godine bila je na reci Mirni, a razgraničavala je tadašnju FNRJ i Slobodnu tršćansku teritoriju. Posle je prihvaćeno da treba poštovati jurisdikciju na dan 25. juna 1991. A more nije bilo razgraničeno.
Jadransko more je deo duboke svesti naroda regiona i teško je zapravo reći kome u duhovnom smislu pripada. Jedno je jurisdikcija i privredni interes, ali o tome treba da se razgovara, a drugo je da neko poziva da se zbog problema državnih vlasti bojkotuje odlazak na Jadran. Prosto je to značajan deo našeg zajedničkog identiteta bilo kome je pripadao i bilo kome pripada. Kolateralna šteta su stanovnici koji žive na tim državnim granicama, a i nekritička javnost koju patriotski mediji obmanjuju svojim istinama. A u prijateljskoj vatri mogu da gore i ambicije pojedinih vlada, pogotovo u različita predizborna vremena. Zato je dijalog između dve zemlje jedino rešenje, bez uplitanja profesionalnih arbitara iz belog sveta. Na kraju, ipak, kompromis, kao naš evropski standard.
Pročitao sam neki dan u jednim ljubljanskim novinama intervju s američkim generalom, koji je skinuo uniformu i sada u civilnom odelu nadzire kao predstavnik Ujedinjenih nacija stanje na Kosovu i Metohiji. U BiH general Steven Schook je bio poznat kao poslednji komandant SFOR-a u Bosni i Hercegovini do njegovog preobražaja u EUFOR, a u aktivnoj vojnoj službi bio je na Kosovu tokom NATO intervencije 1999. godine. Na pitanje novinara o razlikama između `Kosova i Bosne` on je odgovorio: `Kosovo nije Bosna!` Što je , naravno, tačno.
Ali nastavio je: `Na Kosovu nema nikakve formalne političke strukture, koja bi predstavljala kosovske Srbe. Ako hoću da govorim sa Srbima moram sesti u kola i odvesti se do enklava. Fizički moram ići na sever, u Mitrovicu i tamo pitati ljude. Kada sam bio u Sarajevu bilo kada sam mogao nazvati rukovodstvo Republike Srpske i izložiti im - imamo probleme. Obično smo se sa predsednikom bar upola složili. Upotrebio je svoju političku snagu i problemi su bili brzo rešeni. Republika Srpska bila je veoma loša ideja, ali imao sam političku strukturu, koja je predstavljala Srbe u Bosni i Hercegovini. Nisam trebao u Beograd ili bilo kuda da bih razgovarao o lokalnim problemima. Ovo je razlika`, ocenio je oficir u civilnom odelu.
Čitajući poduži intervju ponovo sam se uplašio za budućnost regiona. Pogotovo za maksimum demokratskog principa da politika kontroliše, nadzire i upravlja vojskom koja, naravno, nema pravo na uplitanje u politiku. Ali dobro je znati kakvi sve pogledi, ocene i mišljenja kruže u inače vrlo nervoznom vremenu, kada se zapravo određuje stabilnost i perspektiva regiona. Nije me zato ni iznenadila izjava zamenika visokog predstavnika (možda i budućeg visokog predstavnika), koji je u razgovoru s jednim od članova Predsedništva BiH govorio o Ugovoru o stabilizaciji i pridruživanju BiH Evropskoj uniji. Američki činovnik sebi uzima pravo da govori o asocijaciji u kojoj nema njegove zemlje! Uz sve predstavnike i ambasadore EU u Sarajevu?! Zato nije ni čudno da ide, možda specijalni predstavnik EU pitati u Washington da li da upotrebi bonska ovlaštenja i smeni demokratski izabranu vlast u jednom entitetu BiH. Ili je već pitao.
Veliki igrači današnjeg globalnog sveta su, bez sumnje, u prijateljskim odnosima. Što je dobro. Ali i među njima dolazi do prijateljske vatre. Kada izraze žaljene zbog toga, ostaje na drugoj strani kolateralna šteta, obično u rešenjima koji otvaraju nove probleme.