Iako će opet biti komentara da je ovo više politička nego ekonomska kolumna, postavljam pitanje i sebi i drugima šta se to ovde uopšte dešava a da nema politike i da politika o tome ne odlučuju? Šta se uopšte i po kafanama ili na pijaci govori, a da nije o politici i njenim manekenima?
U zemlji ima oko četiri miliona političara, s tim da jedan mali deo tog broja živi od politike, a ostali trpe posledice njihove interesne predanosti politici. Pri tome, molim još jednom javno sve medije da me ne potpisuju kao ekonomskog analitičara. Takva profesija ne postoji, osim kao jedno od radnih mesta u nečijoj sistematizaciji, pa tako neka preduzeća zaista imaju analitičare nekih profila. Kako Onaj Koji Se Jedino Pita nije pravio zvaničnu sistematizaciju države, bar ne u pisanoj formi, tako ni mene, a ni moje kolege po struci, nije zapao taj opis poslova tipa ekonomskog analitičara. Uostalom, za sva radna mesta u celoj državi traži se partijska i nacionalna podobnost, pa bi već u prvom krugu bila diskvalifikovana. Inače, ekonomski, politički ili kojekakvi drugi analitičari, kako nas mediji krste, zapravo su ili oni koji govore kad niko neće, ili retki demografski primerci koji nisu pristupili nekoj partiji, ili dvorske lude koje uveseljavaju široke narodne mase i vladajuću strukturu, ili začinske biljke da se kaže da ima demokratije, jer eno, zaboga, Cenićeve koja kritikuje. Ne pada mi na pamet da se pretvaram u profesionalnog kritizera svega postojećeg, ali da sam zabrinutija nego ikada, tačno je.
Kad bih rekla da je sve loše, da ništa ne valja, slagala bih, naravno. Niko ne spori energiju i političku sposobnost Vođe Svih Vođa. Naprotiv. Ja sam, bar, o tome i javno govorila. Ali, smrzavam se svaki dan od pogleda na čankolisce i kreature svih profila koji nemušto objašnjavaju narečene vizije ili tumače svoju nazovi ulogu u tome. Sa takvima je rizično i kad se nema i kad se ima. Kad se nema, pitanje šta takvi uošte mogu da urade da bude bolje, osim za sebe. Kad se ima, kao sada pare od `Telekoma`, pitanje je šta će takvi, kukala nam majka, s tim parama uraditi. Iako nam se Veliki Vođa bavi svime: od `Rolingstonsa` do Harisa, ipak vidim da ne stiže sve, jer odluke, zakoni, propisi i izveštaji izbiše oči od nedorađenosti i nedorečenosti. I mada je voz sa stotinu vagona punih novog upravljačkog kadra iskipovao dragoceni teret ispred zgrade Vlade, nivo tog pisanog i usmenog materijala nije poboljšan. Naprotiv! Možda će biti bolje kad se velelepno opremi kompleks zgrada Vlade, pa budu imali bolje uslove za (ne)rad. Da će glava Velikog Vođu boleti jako, jako kad-tad (mimo uobičajenih migrena), jasno je i mojoj apolitičnoj porodici. Mene lično štrecne svaki put kad vidim jezivu kontradiktornost u nekim aktima i pomislim: `Dragi Veliki Vođo, sad Ti nose štafetu i papire na potpis, koje očigledno ne čitaš, a sutra će nositi Tvoju glavu na tacni nekom novom Vođi ili nekom novom specijalnom i paralelnom tužilaštvu. A ako si im Ti naredio da baš sve ovako urade, onda si sa gotovo svakim naručenim papirom potpisivao vlastitu smrtnu presudu.`
Politički je Veliki Vođa od drugih nazovi vođa napravio sebi referente, ali mu je jako slaba strana ona gde nešto hoće na ekonomskom planu, krene kampanju, a i iza toga je studija koju kao da su tesali, a ne pisali. Ili je uopšte nema. Ili, još gore, rađena je prema onom: copy-paste, što znači kopiraj-zalepi, za kompjuterski neobrazovane. O pratećim procedurama i aktima da ne govorim! Zebu noge. Već su me upozorili da se ne zameram njegovim moćnim savetnicima ovakvim izjavama, ali toliko sam se već svima zamerila, pa neka bude kud puklo da puklo. Torbicu sam već spremila s neophodnim stvarima razmišljajući da ako im padne na pamet da me disciplinuju, kud ćeš bolje mesto nego u pritvoru. Dok zec dokaže da nije mečka, zna se šta mu strada u međuvremenu.
U silnom dodvoravanju Velikom Vođi, udvarači i udvaračice ili ne vide ili neće da vide da mu ishitrenim i trapavim procedurama samo prave štetu dugoročno. Naravno da će ih pomaziti po glavi, upornim stajačima ispred njegovih vrata i posao dati, ali sad nudim opkladu svima da će se istih tih i te kako setiti kad mu zvezda potamni ili se nama smrkne ovde kada zađe sunce koje, kažu, sada ovde nikada ne zalazi zbog našeg Vođe.
Moj kolega po struci juče mi uz kafu reče da uči decu da idu u partiju. Bez toga se, kaže, ne može ništa, a on neće da mu se deca muče. Nije prvi koji mi je tako rekao. Ali, nije ni to garancija za posao ili opstanak. Kod Velikog Vođe ima, verujem, na hiljade mladih samo u ovom gradu. Međutim, pored partijske pripadnosti, moraju da ispune i još neke uslove ma koliko jezika govorili ili fakulteta završili. Dakle, moraju ili da imaju uticajnog tatu da to još pogura, ili da ližu od nogu, ruku, pa do stražnjeg dela nekog od tipova bliskih Velikom Vođi lično. Ne znam kako vi, ali s obzirom da znam o kakvim se tipovima radi, pre bih svoje dete poslala u Timbaktu nego da je gledam kako takvima skida perut s ramena ili kosu sa znojnih čela. I nije tako samo kod Velikog Vođe! Tako je, više ili manje, u svim partijama koje drže državne krojačke makaze u rukama. Količina rukoljuba i nogoljuba direktno je proporcionalna broju poslanika, direktorskih funkcija, ministarskih mesta i bliskosti sa prvim čovekom.
U ovakvim uslovima i s ovakvim stanjem savesti, šta uopšte ekonomija radi? Koje su šanse za tu čuvenu tržišnu privredu, status razvijene zemlje ili sve one direktne investicije koje se gromoglasno najavljuju? Kad bih sada svojim prijateljima u velikim kompanijama pokušala da opišem našu političku stvranost, mislim da ne bih uspela bar pola sata da im zatvorim vilice nakon bajke o pismu Ban Ki-munu. Jedan deo države negira onaj drugi, negira Ustav, legalno izabrane predstavnike vlasti i sve tako po redu, a pri tome se poziva na isti taj Ustav i BiH do... Shvatićete do čega, ja ne bih da budem nekulturna. Ko je lud da ulazi dugoročno u investicije u proizvodnju, recimo, u takvoj državi?! Sa nekim patriotama iz dijaspore znamo kako smo prošli u projektu `zdrpi, preprodaj i briši`, a ovi zaista ozbiljni izvana gledaju, čude se, a karte za avion sigurno neće ni kupiti posle saopštenja Saveta za implementaciju mira. Neće ih kupiti ni svi oni kojima nije jasno kako će poslovati u uslovima kada će jedan deo države biti lepši tako što neće sarađivati sa drugim. Ko shvati, neka i meni objasni.
I zato bi nam sve možda trebalo da se zove politički puls, a nikako privredni, kulturni, porodični ili lični. Šta to uopšte može da se uradi bez političke podobnosti? Jako malo. Moje lično iskustvo i ovih dana kaže da gde god me neko zove na saradnju, nađe se onih klizavih i ljigavih da pitaju zna li se šta Veliki Vođa misli o meni i da li će biti problema. Ne znam da li su mi gori ti ili oni koji me upozoravaju da nije pametno to što o osetljivim (cvrc!) temama javno govorim, da se telefoni slušaju i poruke skidaju, da se čuvam, a i da nije pametno o tome čak i na ulici da govorimo jer nas, kažu, prate. Opa!
Zato javno molim Velikog Vođu da, ako želi dobro i sebi i nama, na prvom mestu razbije ovu atmosferu podaništva, poltronstva i straha, pa će šanse biti mnogo veće i da on dugo nosi krunu Velikog Vođe, te da ostvari velike zamisli o prosperitetu svega postojećeg. Takođe, javno ga molim da ovako visokim tonovima i uvredljivo ne govori o Sarajevu. Ne samo zato što je Sarajevo moj rodni grad, već zato što Sarajevo nije Onaj Sa Grčem Na Licu i njemu slični. Sarajevo su ljudi koji, takođe, nisu videli mnogo srećnih dana ovih poslednih 15 godina. Isto je i sa obraćanjem Banjaluci, Mostaru ili bilo kojem ćošku s ove ili one strane te tzv. linije boljitka. Ne znam kako bih je drugačije nazvala ako s ovu stranu kažu da razdvajaju bolje od lošijeg, a s onu stranu poručuju da je upravo s njhove strane crte to nešto bolje. A svima sve lošije.
Ne mogu da se otrgnem onoj čuvenoj pesmici Jure Stublića `Ja sam neprilagođen...` Neprestano mi se vrti po glavi. Šta ti je podsvest!
Prilagođeni još uvek bolje prolaze i brojčano su u javnosti nadmoćniji. Neprilagođene utišavaju ili eliminišu. Čije su namere čistije, prilagođenih ili neprilagođenih, ostaje za diskusiju. Ali, da je količina ljigavosti u procesu prilagođavanja dosegla neviđene razmere, tačno je. Odatle moja velika zabrinutost s početka ovog teksta. Mene takvi neće prilagođavati!