Sećam se da sam još kao klinac gledao film ''Sedmi kontinent'' o deci koja su, nezadovoljna svetom koji ih okružuje i koji čine šest kontinenata, stvorila svoj dečji sedmi kontinent. Na njemu je naravno postojalo samo ono što deca vole i žele. Ako me sećanje dobro služi bilo je potrebno samo da sliku nečega što želite zabodete u zemlju i odmah bi se pred vašim očima baš to stvorilo.
Bilo koji predmet, biljka ili životinja. Tako je na lepim željama dece celog sveta nastajao taj divni kontinent. E, na takav neki kontinent bih i ja da pobegnem, da se spasem od ''šestog principa'' koji atakuje na moj razum, na moje mentalno zdravlje, na moje strpljenje, pristojnost, na moju budućnost.
To je, naime, jedna ''revolucionarna tekovina'' novije srpske parlamentarne demokratije koja banalizovano i vulgarizovano, zašto da ne tako je jasnija, otprilike glasi: `Jebeš izbore, građane, njihove glasove i njihove želje, važno je kako ćemo se mi dogovoriti i kako ćemo podeliti vlast - pardon 'odgovornost'''. U celoj priči, naravno, nije bitan ni ''duhovni otac'' ove budalaštine, a to je bez dileme Vojislav Koštunica, jer bi baš on vlast na osnovu dogovora, a ne na osnovu osvojenih glasova na izborima, a ni ''izvođači radova'', samozvani eksperti koji ne razlikuju ovcu od šarplaninca, barem u vicu, koji su, da se Vlasi ne dosete, ovu budalaštinu, naravno, na osnovu prethodnog dogovora sa ''duhovnim ocem'', ponudili javnom mnjenju i potencijalnim koalicionim partnerima. Ovde je bitna ona druga strana koja na ovu glupost treba da odgovori. Ona za koju su građani glasali baš zato što nisu želeli da Koštunica ponovo bude premijer i vlada sa svojim ekspertima. Dakle, Demokratska stranka.
Ova maloumna glupost, ovaj bezobrazluk, ovo vređanje zdravog razuma svakog punoletnog, a bogami i mnogih maloletnih građana Srbije, koju su DS-u i svima nama pod plaštom političkog principa bezočno ponudili potuljeni seljak iz Belanovice i eksperti koji su srušili sve tri postpetooktobarske demokratske vlade, ne bi zasluživao baš nikakvu pažnju ni komentar da nije barem za trenutak postao naša realnost i da od ishoda borbe za ''šesti princip'' ne zavise odgovori na mnogo važnija pitanja. Naravno da je važno, ali nije najvažnije ko će biti premijer, a ko ministar energetike, finansija ili policije već da li će ubuduće na političkoj sceni biti dominantan zdrav razum, fer-plej i opšteprihvaćena demokratska načela ili seljačka pokvarenost, inat ili sitan ćar. Ali najvažnije što na kraju ovih pregovora treba da saznamo je odgovor na pitanje - da li je DS ponovo našla svoju 12. marta 2003. izgubljenu dušu? Jer, kada to saznamo znaćemo i kakva je budućnost ove nesrećne zemlje!
Preliminarni stavovi DS-a i njenih lidera naravno ohrabruju, ali većina građana sa nestrpljenjem, ipak, očekuje samo konačni ishod. Da li će posle svih razgovora, pregovora, verbalnih duela, silnih intervjua i izjava, insistiranja na demokratskim tekovinama i zdravom razumu predsednik Srbije istrajati i po cenu novih izbora, iz principa, odbiti da Koštunici da ono što nije dobio na izborima? Ili će zarad nekih, navodno, ''viših interesa'' -nacionalnog jedinstva, Kosova... mandat za sastav vlade poveriti baš njemu, a ne svom kandidatu č