Iako je priča o tuči dva studenta na prvi pogled delovala banalno, oko nje se digla velika frka, jer je jedan od njih, i to Miladin Kovačević, završio u američkom zatvoru zbog teških povreda nanetih svom kolegi. Iz zatvora je izašao tek nakon mesec dana, zahvaljujući kauciji od 100.000 dolara i garanciji našeg konzulata da će se pojaviti na suđenju.
Međutim, Kovačević je nekoliko dana nakon izlaska iz zatvora u tom istom konzulatu dobio takozvani putni list i s njim doputovao u Srbiju, bez namere da se vrati u SAD. Put Srbije uskoro je krenuo i vicekonzul, koji mu je izdao pomenuti dokument, jer je po proceni Ministarstva spoljnih poslova počinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja službene isprave.
I tu ništa ne bi bilo čudno da pre nekoliko dana, sada već bivši vicekonzul Srbije u Njujorku, Igor Milošević nije uhapšen i to dva meseca nakon povratka u Srbiju i da mu nije određen tridesetodnevni pritvor!? Zašto? Zvaničnih informacija nema, a mediji tvrde da je to učinjeno da bi se onemogućio njegov uticaj na svedoke u ovom slučaju i sprečila mogućnost bekstva!? Kao i obično, da nije tužno bilo bi smešno.
Pa šta su MSP, policija i sud radili dva meseca. Da li su sprečavali Miloševića da utiče na svedoke i onemogućavali njegovo bekstvo i da li je on uopšte na nekoga uticao i planirao da pobegne. Naravno da nije i to i ovu priču, kao i mnoge slične, čini farsičnom. Pogotovo ako se ima u vidu da Milošević nije nikakav kriminalac već diplomata, koji ima ženu i dvoje male dece.
Međutim, to nije bila dovoljna garancija sudu, koji je procenio da će on pobeći na osnovu toga što živi na jednoj adresi, a prijavljen je na drugoj, kao i ogromna većina Beograđana. To što je obe adrese prijavio sudu i što je na njih primao sudske pozive, na koje se uredno odazivao, nije imalo nikakvog značaja, kao ni činjenica da je jedna adresa ona na kojoj živi njegova majka, a ona druga adresa njegove tašte.
Ali ova najnovija priča o potpuno nepotrebnom i besmislenom određivanju pritvora bivšem vicekonzulu Srbije u SAD samo je poslednja u nizu blamaža i političko-policijsko-pravosudnih zloupotreba ove pravne mere! A, sve je počelo, ako izuzmemo čuvenu policijsku akciju ''Sablja'', dolaskom Koštunice na vlast i njegovom ''borbom'' protiv kriminala, koju je udarnički fingirao njegov verni sledbenik i obožavalac Dragan Jočić. Tako što je uhapsio policijskog generala Milana Obradovića i poslao ga u zatvor, odnosno pritvor - da ne bi uticao na svedoke.
Mada je u stvari sve počelo tako što je odmah po stupanju na dužnost Jočić svojim diletantizmom i glupošću kolosalno doprineo paljenju beogradske džamije tokom martovskih nemira na KiM 2004.
Nakon čega je, da bi prikrio sopstvenu krivicu, za sve optužio Obradovića, koga je usput smenio sa mesta načelnika SUP-a Beograd i osvetnički rasporedio na novo radno mesto u Kuršumliju!? Ali mu ni to nije bilo dovoljno, pa je Obradovića godinu dana nakon toga optužio za iznuđivanje iskaza u slučaju Makine grupe i poslao ga u zatvor, odnosno pritvor - da ne bi uticao na svedoke.
Na pitanje zašto policija nije prikupila sve dokaze i saslušala sve svedoke dok je Obradović bio u Kuršumliji niko nije ni pomislio da odgovori, pa je on u pritvoru ostao četrdesetak dana. Nedavno je, naravno, oslobođen svake krivice u ovom slučaju!
Nešto bolje je prošao bivši ministar pravde Vladan Batić, protiv koga je Jočić iz čista mira podneo besmislenu krivičnu prijavu zbog navodnog podstrekavanja upravnika Centralnog zatvora da nekoga pusti na slobodu. Iako je delo za koje je optužen ''počinjeno'' nekoliko godina pre njegovog hapšenja i iako je, da bruka bude veća, Dragan Joćić nakon dvanaestogodišnjeg studiranja bio advokatski pripravnik baš u advokatskoj kancelariji gospodina Batića, a krivična prijava podneta protiv njega odbačena kao neosnovana, on je u pritvoru proveo nekoliko dana.
Posle Batića na red je došao i bivši okružni tužilac Rade Terzić, koji je optužen za nezakonito puštanje iz pritvora Duće Spasojevića 2001. godine!? Shvativši da je to strašan i neoprostiv zločin, Koštunica i Jočić su ga sedam godina kasnije uhapsili pred TV kamerama i s lisicama na rukama poslali u zatvor, to jest pritvor, u kojem je proveo više od mesec dana.
Znate već, ''da ne bi uticao na svedoke'', koje je inače svakodnevno viđao prethodnih sedam godina!
Hapšena je i pritvarana i bivša Đinđićeva ministarka Marija Rašeta, a onda su na red došle stečajna, duvanska, fudbalska i ostale mafije. Najgore su prošli ''stečajci'', koji su u pritvoru proveli više od dve godine!? Ali i funkcioneri Fudbalskog kluba Crvena zvezda, koji su bili pritvoreni više od pet meseci.
Podrazumeva se da su i oni potpuno nepotrebno i nezakonito hapšeni pred TV kamerama i s lisicama na rukama odvođeni u pritvor u kojem su, indolentnošću istražnih organa, proveli barem pet puta više vremena nego što je to bilo potrebno.
Bez obzira na to što zakon propisuje da svi državni organi moraju postupati s najvećom hitnošću dok je okrivljeni u pritvoru, kao i da se mera pritvora određuje samo ako se ista svrha ne može ostvariti nekom drugom merom.
Zašto se onda hapse ljudi koji su dostupni i policijskim i pravosudnim organima, koji se odazivaju na sve pozive i ne pomišljaju da beže, koji ne uništavaju dokaze i ne utiču na svedoke, koji ne mogu da ponove delo koje im se stavlja na teret jer odavno nisu ni na kakvim funkcijama? I zašto se, kada se već uhapse, ne poštuje zakon, već se kao u slučaju sudije Gorana Kljajevića prvi svedok saslušava 42. dana njegovog pritvora?
Zašto se svesno i namerno ne poštuju zakoni i zašto se veštim policijsko-pravnim smicalicama pritvorenicima veštački produžava boravak u pritvoru stalnim zahtevima za proširenje istrage i zašto niko ne odgovara za ove zloupotrebe?
Zato što je ovo Srbija i što u njoj pritvor nije mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u sudskom postupku i zaštita društva od eventualnog ponavljanja krivičnog dela, već kazna, odnosno odmazda koju političko-policijsko-sudska oligarhija primenjuje prema političkim protivnicima, neistomišljenicima, poslovnim konkurentima i svima onima koji im iz bilo kojeg razloga smetaju u ostvarivanju njihovih ciljeva.
Zato što u Srbiji nije cilj nekoga privesti pravdi, što podrazumeva i njegovo pravo da se brani, već ga što pre uhapsiti, poslati u pritvor i tamo ga držati što duže. A, onda mu ''presuditi'' u plaćenim tabloidima!