Ako na početku ove kolumne spomenem legendarnu seriju ''Kapelski kresovi'', svi će odmah pomisliti na njenog glavnog junaka Dimnjačara, a malo ko će se setiti Prsana, partizanskog minera i njegove čuvene rečenice: ''Miner greši samo jednom''. Nakon toga će se pitati otkud mi baš on pade na pamet?
Verovali ili ne, zbog mlađanog Ivice Dačića i pregovora koji se vode oko sastavljanja buduće srpske vlade. Iako SPS i Dačića porede sa ''najpoželjnijom i najtraženijom udavačom'' na srpskoj političkoj sceni, koju svi jure i otvoreno joj se nude, kojoj svi laskaju i koju svi ubeđuju da je bolja i lepša nego što stvarno jeste, ja druga Ivicu pre vidim kao malenog Prsana, nego kao udavaču u ovoj ljubavno-bračnoj metafori.
Jer iako je njegova trenutna pozicija nešto što se samo poželeti može, ona neće trajati večno ili da budem precizniji - trajaće veoma kratko, do donošenja odluke o novom koalicionom partneru sa kojim će formirati republičku vladu. Sada se Ivica i ostali funkcioneri SPS-a šepure po svim televizijama, na kojima prepotentno i sa podsmehom odgovaraju na pitanja o Miloševiću, prošlosti svoje partije i njenoj istorijskoj odgovornosti, dok im se voditelji kiselo smeškaju, ne trudeći se previše da im oponiraju, niti da sa njima polemišu. Sada su traženi, jure sa sastanka na sastanak, primaju strane ambasadore i daju nemušte i dvosmislene odgovore na najvažnije pitanje. Ali ono što ne znaju, a što će se vrlo brzo desiti je da će se na njih uskoro obrušiti lavina uvreda, kletvi a bogami i pretnji, onog ''mladoženje'' odnosno one koalicije koju ne budu izabrali.
A kada jednom izaberu, neće imati drugu šansu. Ako pri tome naprave grešku, ona će biti Prsanova - minerska. Iako je na prvi pogled stvar banalna i bezazlena, kao u partizanskim filmovima u kojima dobri momci, odnosno partizani, kad-tad stignu do bombe koju treba demontirati. Do dve žice, obično crvene i plave i dileme koju treba preseći. Ako junak znojava čela i drhtavih ruku preseče pravu, svet će biti spasen. Most, magacin, vodovod, hidroelektrana ili neki drugi važan objekat neće odleteti u vazduh. U protivnom sa njim će odleteti i miner, koga samo ta jedna žičica deli od slave ili smrti.
Ali u slučaju druga Ivice, stvar je mnogo jednostavnija jer iako ima Prsanovu dilemu, on ipak zna koja žica je prava. On samo treba da barata činjenicama a ne emocijama, pogotovo ne onim pogrešnim. A ako je drug Ivica u dilemi, pokušaćemo da mu pomognemo.
Svi znamo da je SPS pre desetak godina bila u koaliciji sa SRS, kao i da taj period nije nešto čime se treba hvaliti i ponositi. I u Miloševićevo vreme, SRS je bila nužno zlo a ne srodna stranka sa kojom je on delio iste vrednosti. Ružan i primitivan mlađi brat, sa kojim je plašio civilizovani svet! Da se ne lažemo, SRS nikada nije imala nikakvu politiku i sve ''uspehe'' je postizala zahvaljujući lakrdijašenju i egzibicionizmu svog lidera. Parole kojima je manipulisala masama poput one o granicama Velike Srbije ''Karlobag - Karlovac - Ogulin - Virovitica'' i ''Nas i Rusa 200 miliona'' su i onda zvučale prazno i besmisleno. Zato ni danas građanima ne mogu da ponude ništa osim isprazne demagogije i najprizemnijeg populizma. Podržavao je SPS i prvu vladu Vojislava Koštunice i to je bio mudar potez koji je ovu stranku vratio na političku scenu. Ali su u međuvremenu i svet i građani Srbije shvatili ono što ja govorim i pišem godinama - da je Koštunica sujetni, narcisoidni, duboko promašeni i iskompleksirani seljak iz Belanovice, koji umišlja da je spasilac srpstva i pravoslavlja. Da je lažni demokrata, lažni legalista, lažni reformator, lažni patriota, lažni evropejac pa su zato on i Šešelj čak i za Dačića loše društvo.
Pored isticanja ovih istorijskih činjenica gotovo svi analitičari tvrde i da bi se Dačić u društvu sa Tadićem oslobodio hipoteka prošlosti i postao prihvatljiv partner i domaćoj, ali i međunarodnoj javnosti. Toliko prihvatljiv da bismo ga primili i u srpsku vladu i u Socijalističku internacionalu. Tako bi i on i stranka oprali svoje biografije a to, mora se priznati, lepo zvuči a može i da zazveči. Jer su fondovi i budžeti EU nešto što ne može nadomestiti ni deset Rusija, a kamoli ova jedna jedina. Zato su besmislena čak i retorička pozivanja na Rusiju i svojatanja Putina, a kamoli bilo kakvi politički i ekonomski planovi razvoja Srbije, koji bi favorizovali Rusiju nauštrb EU.
Jer socijalna pravda, na kojoj insistira SPS, podrazumeva pravedniju raspodelu onoga čime država raspolaže. A to apriori znači da prvo morate nešto imati a onda ga pravedno raspoređivati. Dakle sa ''lošim momcima'' i osloncem samo na ekonomsku snagu Rusije mogu se pravedno raspoređivati samo prazna obećanja, fraze i parole, kojih se narod nažalost već zasitio.
Osim toga skupštinska većina, koja bi stala iza vlade SRS - DSS - SPS, bila bi limitirana brojem njihovih glasova i dosezala bi sa Ugljaninova dva, najviše 690 poslanika. Za teška i neizvesna vremena i politička i ekonomska, to nije bog zna šta, pogotovo kada je drug Mrkonjić za EU, odnosno njene kredite i investicije i kada drug Palma izjavljuje ''da se patriotizam ne sipa u traktore''. Sa DS-om i manjinama skupštinska većina bi iznosila 127, ali bi sa ''rezervnih'' Čedinih 14 to bilo više nego dovoljno za stabilnu vladu koja bi nas vodila ka EU.
Jasno je, dakle, da su SRS i DSS definitivno ''loši momci'', koji nemaju nikakav kredibilitet u svetu, nikakvu politiku, nikakvu viziju, kao i nikakvu budućnost i zato SPS-u ne mogu da ponude ništa. Socijalisti bi formirajući vladu s njima ušli u slepu ulicu koja nikuda ne vodi, pa bi veoma brzo i sami podelili njihovu tužnu sudbinu. U koaliciji sa DS-om stvari stoje drugačije.
Socijalisti se oslobađaju ružne prošlosti, postaju prihvatljiv partner i na domaćoj političkoj sceni i u evropskim razmerama i deo stabilne većine, koja obezbeđuje sigurniji i brži ekonomski razvoj, odnosno zarade radnicima, penzije penzionerima, lekove bolesnima... Postaju deo politike, koja ima cilj koji se može ostvariti u relativno bliskoj budućnosti.
A za sve to drug Ivica - Prsan treba samo da preseče ''plavu'' i uhvati se za ''žutu''!! Žičicu, naravno!