Ra­vno­te­ža

La­ko je ver­ni­ci­ma, jer oni ima­ju od­go­vo­re na sva pi­ta­nja. Odno­sno je­dan uni­ver­zal­ni od­go­vor. Bog i bo­žja vo­lja. Sve se što nam se de­ša­va, de­ša­va se za­to što Bog ta­ko ho­će. A to, što mi ne ra­zu­me­mo uvek, za­što Bog ne­što či­ni baš ona­ko ka­ko či­ni, pred­stav­lja dru­gi deo te do­gme i gla­si: ''Ne­do­ku­či­vi su pu­te­vi go­spo­dnji''.

Za ra­zli­ku od ver­ni­ka, ne­ver­ni­ci, skep­ti­ci, in­te­le­ktu­al­ci ili je­dnos­ta­vno re­če­no ate­is­ti, ima­ju hi­lja­de pi­ta­nja na ko­ja ne­ma­ju od­go­vo­re. Je­dno od naj­češ­ćih je, za­što ako već pos­to­ji Bog ''ću­ti'' odno­sno ne re­agu­je na ne­prav­de i zla ko­ja se de­ša­va­ju? Za­što je ra­vno­du­šan pre­ma pa­tnja­ma ne­vi­nih? Po­što od­go­vo­ra ne­ma, ne­ver­ni­ci do­la­ze do za­klju­čka da Bog ili ne pos­to­ji ili je po­tpu­no ne­za­in­te­re­so­van za svet ko­ji je stvo­rio. Po­ne­ki kao To­ma Zdrav­ko­vić ''ve­ru­ju u su­dbi­nu'', ali tek ka­da ''do­ta­knu dno ži­vo­ta''. Dru­gi su sklo­ni­ji Đo­ki Ba­la­še­vi­ću i nje­go­voj ver­zi­ji pri­če po ko­joj ''ne­ko to od go­re vi­di sve, po­vla­či te kon­ce, igra se, pos­ta­vi na svo­je mes­to, sva­ko do­bro zlo još pre, jer sve vi­de oči su­dbi­ne''.

Obo­ža­vam To­mu Zdrav­ko­vi­ća, ali i ja ću ovom pri­li­kom pre­dnost da­ti Đo­le­tu i nje­go­vim sti­ho­vi­ma, odno­sno fi­lo­zof­sko-re­li­gij­sko-pe­sni­čkom tu­ma­če­nju sve­ta, po ko­me nam se sve de­ša­va ''zbog ra­vno­te­že me­đu zvez­da­ma''. Jer oči­gle­dno je i ver­ni­ci­ma i ne­ver­ni­ci­ma, da pos­to­je ne­ki ne­pi­sa­ni, na­ma ne­po­zna­ti i ne­do­ku­či­vi ''za­ko­ni i pra­vi­la'' po ko­ji­ma se sve de­ša­va. I u sve­mi­ru i u na­šim ži­vo­ti­ma. Ne­ki me­ta­fi­zi­čki, ''ne­bes­ki za­ko­ni'' ko­ji po­put si­le gra­vi­ta­ci­je de­lu­ju bez ob­zi­ra na to, da li mi za njih zna­mo i da li ih ra­zu­me­mo. Za­to se čes­to mo­že ču­ti i od ver­ni­ka i ne­ver­ni­ka, da po­red ze­malj­skih i ljud­skih za­ko­na i ze­malj­ske prav­de, pos­to­je i ne­ki ''ne­bes­ki za­ko­ni i ne­bes­ka prav­da'', ko­ji re­gu­li­šu i održa­va­ju tu ''ra­vno­te­žu me­đu zvez­da­ma''. I po­red to­ga, što ta prav­da ni­je uvek ap­so­lu­tna i sve­obu­hva­tna, a po­ne­kad ni ta­ko brza ni oči­gle­dna. Je­dnos­ta­vno, ne­ki za svo­ja de­la bi­va­ju kaž­nje­ni, a ne­ki ne. Za­što je to ta­ko, ni­je nam da­to da zna­mo!

Ipak, pre ili ka­sni­je, u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri, na ovaj ili onaj na­čin, i mi smo u pri­li­ci da kon­sta­tu­je­mo po­ja­vne obli­ke te ''ne­bes­ke prav­de'', za ko­je će mno­gi i da­lje tvrdi­ti, da se ne ra­di ni o ka­kvoj prav­di već o pu­kom slu­ča­ju. Ovo što sle­di, za­to ni­je ni­ka­kva nau­čna te­ori­ja ni ne­pi­sa­ni ''za­kon'', već gla­sno ra­zmiš­lja­nje obi­čnog ko­lu­mnis­te, ko­je će mo­žda pri­vu­ći i va­šu paž­nju.

 Po­što su moji pro­fe­si­onal­ni do­meni bi­le ''prlja­ve stva­ri'', po­put be­zbe­dnos­ti, špi­ju­na­že, vi­so­ke po­li­ti­ke, kri­mi­na­la i ra­tnih zlo­či­na, ja ću se u svom gla­snom ra­zmiš­lja­nju, ugla­vnom po­za­ba­vi­ti lju­di­ma iz te bran­še. Pres­ko­či­ću ''Go­spo­da­ra i Bo­ga'', ko­ji je 12 go­di­na uni­šta­vao na­še ži­vo­te, ko­ji je od­go­vo­ran za mno­ge ra­to­ve i ra­za­ra­nja, za mno­ge ljud­ske žrtve i pa­tnje, ma­da je ''zvez­da­ne tre­nut­ke'' te svo­je mo­ći na kra­ju, ipak, pla­tio ba­nal­nim umi­ra­njem u za­tvo­ru. Bo­les­tan i ne­mo­ćan. Da li sa­mo zbog ljud­ske ili mo­žda i ''ne­bes­ke prav­de''? Nje­ga ću pres­ko­či­ti i skre­nu­ću vam paž­nju na nje­go­ve blis­ki sa­ra­dni­ke, re­ci­mo na one, ko­ji su bi­li mi­nis­tri unu­traš­njih po­slo­va, jer ni oni ni­su pro­šli mno­go bo­lje. Dvojica od njih, Zo­ran So­ko­lo­vić i Vlaj­ko Stoi­ljko­vić, su sa­mi se­bi pre­su­di­li, a v.d. mi­nis­tra Ra­do­van Stoj­čić-Ba­dža je ubi­jen. Vi­še ''sre­će'' su ima­li na­čel­ni­ci Re­so­ra ja­vne be­zbe­dnos­ti Ro­đa Đor­đe­vić i Sre­ten Lu­kić, ko­ji su za­vrši­li u Ha­gu gde im druš­tvo pra­ve i nji­ho­ve ko­le­ge iz JNA, Pav­ko­vić i La­za­re­vić. Li­čno ne ve­ru­jem da su po­či­ni­li bog zna ka­kva zla, ali je ''ne­bes­ka prav­da'' to što su či­ni­li, kva­li­fi­ko­va­la kao ko­man­dnu od­go­vor­nost. Ipak, naj­go­re je pro­šao aktu­el­ni mi­nis­tar po­li­ci­je u os­tav­ci. Za sve zlo­upo­tre­be po­li­ci­je u par­tij­ske svrhe, za svu ba­ha­tost i sva zla, ko­ja je na­neo mno­gi­ma, ''kaž­njen'' je naj­stra­šni­jom ka­znom. Ili je ta sao­bra­ćaj­na ne­sre­ća bi­la pu­ka slu­čaj­nost?

Ni­šta bo­lja su­dbi­na ni­je za­de­si­la ni ne­ka­da mo­ćne na­čel­ni­ke onog Dru­gog re­so­ra drža­vne be­zbe­dnos­ti. Je­dan je u Ha­gu pri­li­čno ru­ini­ran i fi­zi­čki i psi­hi­čki, a dru­gi u za­tvo­ru gde mu se za­je­dno sa go­mi­lom kri­mi­na­la­ca su­di za naj­te­že i naj­mon­struo­zni­je zlo­či­ne. A Sta­ni­šić i Mar­ko­vić su svo­je­vre­me­no bi­li ''go­spo­da­ri ži­vo­ta i smrti'' i lju­di, či­ja se moć mo­gla sa­mo na­slu­ći­va­ti. Sla­vno pred su­dom prav­de i ove ze­malj­ske i one ne­bes­ke, ni­su pro­šli ni ne­ka­da mo­ćni di­re­ktor Ca­ri­ne, ko­ji je po­put De­da Mra­za de­lio ''ka­mi­one, avi­one i mi­li­one'', a ni ''srpska maj­ka'' Da­fi­na Mi­la­no­vić ko­joj su krat­ko­traj­na moć i bogatstvo su­ro­vo ''na­pla­će­ni''.

Ono što ni­su pla­ti­li na mos­tu, pla­ti­li su na ću­pri­ji i mno­gi ''tvdi mom­ci'' sa beo­grad­skog asfalta. Ko je mo­gao da pre­tpostavi, da će le­gen­dar­ni ko­man­dant Že­ljko Ra­žna­to­vić Ar­kan na kra­ju za­vrši­ti baš ta­ko ka­ko je za­vršio. Da će pre i po­sle nje­ga, sa tog is­tog asfal­ta nes­ta­ti i ne­ki Gi­ška, Kne­le, Šlju­ka i mno­gi dru­gi... Da će prav­da sti­ći i naj­mo­ćni­je i naj­bru­tal­ni­je me­đu nji­ma, Šip­ta­ra i Ku­ma, ko­ji su go­di­na­ma ne­kaž­nje­no ubi­ja­li, plja­čka­li i pro­da­va­li dro­gu. Da će go­to­vo svi pri­pa­dni­ci nji­ho­vog kla­na za­vrši­ti u za­tvo­ru, na če­lu sa le­gen­dar­nim ''go­spo­di­nom'' Le­gi­jom i do­bi­ti ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na ro­bi­je. A da li se sve to de­si­lo da bi u odno­su na zlo­či­ne ko­ji su po­či­nje­ni po­no­vo bi­la uspos­tav­lje­na ta ''ra­vno­te­ža me­đu zvez­da­ma'' ili iz ne­kog dru­gog ra­zlo­ga pro­ce­ni­te sa­mi.

Su­mnjam da se u mo­ru uža­snih stva­ri ko­je su se de­si­le na ovim pros­to­ri­ma, se­ća­te je­dne TV emi­si­je u ko­joj su raz­go­va­ra­li advo­kat Ni­ko­la Ba­ro­vić i Vo­ji­slav Še­šelj. Sve do onog tre­nut­ka dok Ba­ro­vić, izner­vi­ran pro­vo­ka­ci­ja­ma i uvre­da­ma izre­če­nim od stra­ne Še­še­lja na ra­čun nje­go­vog po­koj­nog oca, ovo­ga ni­je po­lio ča­šom vo­de i na­pus­tio stu­dio. Ako se sve­ga to­ga se­ća­te, on­da se se­ća­te i da je advo­kat Ba­ro­vić, po na­lo­gu Še­še­lja bio bru­tal­no pre­tu­čen tu usred te­le­vi­zi­je od stra­ne ''go­spo­di­na'' Pa­ne, Še­še­lje­vog te­lo­hra­ni­te­lja. O Še­še­lju ne­mam šta da vam ka­žem jer sve zna­te, ali že­lim da vas pod­se­tim da je ''go­spo­din'' Pa­na zbog pre­bi­ja­nja Ba­ro­vi­ća, sa ma­lim za­kaš­nje­njem ipak za­vršio u za­tvo­ru. A ta­mo su ga pre nekoliko ne­de­lja, ta­ko stra­šno pre­tu­kli za­tvo­re­ni­ci sa ko­ji­ma se spo­re­čkao, da je iz te tu­če iza­šao bez je­dnog oka. Ako ne­ko mi­sli da se to de­si­lo zbog ''ravnoteže me­đu zvez­da­ma'', a ne slu­čaj­no ja ću se pri­dru­ži­ti nje­go­vom sta­vu.

 Šta re­ći na kra­ju, osim da je ne­da­vno umro i ''kralj'' rom­ske mu­zi­ke Ša­ban Baj­ra­mo­vić, ko­ji je po­sle­dnjih ne­ko­li­ko go­di­na pro­ži­veo u be­di i bo­les­ti. Za­to što ni­ko­me ni­je pa­da­lo na pa­met da mu pla­ti autor­ska pra­va za pe­sme ko­je je kom­po­no­vao, pa ni Go­ra­nu Bre­go­vi­ću i Emi­ru Kus­tu­ri­ci. Pa vi sa­da vi­di­te, da li je Bre­go­vić pao sa viš­nje, nekoliko da­na po­sle Ša­ba­no­ve smrti, slu­čaj­no ili zbog ''ra­vno­te­že me­đu zvez­da­ma''?