- Gospodine Tadiću, dobro došli u moju malu kolumnu. Molim vas, osjećajte se kao kod Senada Hadžifejzovića. - Dobar dan. Za koje ono novine razgovaramo? - "Nezavisne", iz Banjaluke. Republika Srpska.
- Eh da. Pozdrav vama i svim čitaocima. I naročito mom dragom prijatelju Miloradu.
- Gospodine predsjedniče, proces stvaranja novih država na Balkanu, kako izgleda, nije stao samoproglašenom nezavisnošću Kosova. Svjedoci smo novih separatističkih pokreta u državama bivše Jugoslavije. Kako gledate na najnovije pokušaje nekih visokih funkcionera, na čelu s vama inače bliskim...
- Ha, znao sam na šta ćete da ciljate. Vidite, međunarodna zajednica je morala da bude svesna da će samoproglašena država Kosovo da bude opasan presedan. Kako ćete sada da objasnite Srbima da ne smeju ono što su smeli kosovski Albanci?
- Uf. Iskreno, nisam očekivao baš toliko razumijevanje...
- Ne radi se o razumevanju. Ja principijelno nisam za menjanje granica, ja i dalje mislim da srpski narod svugde u bivšoj Jugoslaviji može i mora svoje interese da traži unutar jedinstvenog državnog entiteta, ali ako imate situaciju kao danas, da im se otvoreno osporava pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini, onda nisam ja taj koji će reći: Dragi sunarodnici, vi nemate pravo koje imaju Albanci.
- Slažem se s vama. Ali ti isti Srbi moraju onda biti svjesni da upravo oni daju legitimitet kosovskom presedanu.
- Ne bih to tako rekao. Pre bih rekao da je to odgovor međunarodnoj zajednici. Radi se o potpuno istom principu.
- Znači, ako Albanci mogu imati dvije države, mogu i Srbi?
- Ja to nisam rekao. Objasnite, međutim, međunarodnoj zajednici da ne mogu.
- Ali Kosovo je etnički gotovo čisto. Ovdje na dvadesetak hiljada kvadratnih kilometara, osim većine od milijun i dvjesta hiljada Srba, žive i Hrvati, Bošnjaci, Romi...
- Tačno. Što je još jedan dokaz da ovaj slučaj ne može da se upoređuje s Kosovom, gde se izbegli Srbi nikad nisu vratili. Ovde se veliki broj izbeglih vratio, pa ipak samo Srbe optužuju za etničko čišćenje.
- Ne krši li se time, međutim, ustav?
- Ustav tek treba da se donese.
- Vi ste, dakle, za to da se u ustav unese i pravo na otcjepljenje?
- Zapitajte se radije zašto ti ljudi to traže. To je danas ubedljivo najrazvijeniji deo države, a nećete mi reći da je to zato što imaju podršku iz centra?! I ova najnovija hajka na vodeće ljude sigurno neće pomoći raspoloženju tamošnjeg stanovništva za ostanak u zajedničkoj državi.
- Ako nemaju podršku, zašto im Vi ne pomognete?
- Ja ću im, naravno, uvek pomoći, kao predsednik Srbije. Ali baš zato ja moram da gledam najpre interes Srbije.
- Ne shvaćam, kakav je onda taj interes?
- Naš je interes stabilan region. Ponavljam, mi podržavamo sadašnje granice, ali ne možemo da ostanemo po strani kad je u pitanju volja naših sunarodnika.
- Ima i Srba koji se ne bi složili s vama. Nemali broj njih želi jedinstvenu Srbiju, koja bi uključivala i...
- Biću sasvim otvoren: kao što imate unitarističke ekstreme, postoje i ekstremi koji još nisu odustali od velike Srbije.
- Ne razumijem, zašto bi netko tražio otcjepljenje da bi se onda priključio Srbiji?! Zar to nije već sada dio Srbije?
- To je vrlo neozbiljna ocena. Jeste da mi imamo specijalno uređene odnose, jeste da tesno sarađujemo, jeste da sunarodnici s druge obale reke ostvaruju mnoga svoja prava u Srbiji, ali preterano je reći da je to deo Republike Srbije.
- Vi govorite kao da je Dunav već sad državna granica između Vojvodine i Srbije.
- Kakav Dunav, kakva Vojvodina? Ko govori o Vojvodini?
- Kako tko? Ja.
- Ne razumem, zar nismo govorili o Republici Srpskoj?
- Ne, ne, pogrešno ste razumjeli, mene je zanimalo vaše mišljenje o pokušajima vojvođanskih funkcionera iz redova Vaše stranke da obnove autonomiju Vojvodine.
- Jao, a ja celo vreme... Ovo je sad dosta nezgodno, je l' da? Vidite, khm, Republika Srpska... Vojvodina, ne možete... Šta sam hteo da kažem? Gde je Šaper? Gde je Krle? Krleee!