Primijetili ste da mi u Republici Srpskoj, posebno u Krajini i Hercegovini, imamo, u odnosu na druge krajeve, mnogo više prezimena koja se ne završavaju na -ić. Mada je u Krajini to ipak malo ekstremnije.
Tako kad nam neko od familije ili prijatelja dođe iz Srbije, posebno južnog dijela, dođe nam muka jer sve neka uslovno predivna prezimena, recimo, Manasijević ili Aksentijević u odnosu na ova naša, i zaista samo naša, neićevska, nekako kabasta, prezimena.
A da ne pričam o nezadovoljstvu što sad ta neićevska prezimena nisu nimalo istorijska u smislu usmenog predanja. Tipa Obilić, Jugović, Kosančić, iako, doduše, imamo nešto Petrovića... Jednostavno takvih naših prezimena nema u prijekosovskom, kosovskom i postkosovskom ciklusu epa.
E sad, prezimena i krsna slava su u starim vremenima bila obilježje plemena kojem pripadamo. Tada je bio prisutan princip da sin na svoje prezime doda i očevo ime u ić varijanti. Tako da bi npr. Milan (Predraga) Gruborović, bio Milan Predragović od plemena Gruborović. I tako dalje i tako bliže. Recimo.
Da ne bih bio nekorektan i da se ne bi neko uvrijedio, pokušaću modernim principom da objasnim šta se dalje dešavalo. I tako su onda krenuli procesi tranzicije naših plemena u smislu integracije sa sjeverom (što ispade veoma aktuelno i danas) te smo tako mi išli na sjever da se integrišemo sa sjevernim komšijama. Sama tranzicija je bila evropske prirode jer je ostanak u našoj "đedovini" podrazumijevao azijsko-kavkaske integracije, što nije bilo prihvatljivo (opet deža vi). E sad, ta migracija je imala dvije kolone. Jednu je predvodio patrijarh i ona je išla kopnom, dok se ne zna ko je drugu predvodio - zna se da je ona išla morskom obalom.
Dolaskom u zajednicu, relativno, slobodnih naroda, na sjeveru mi smo tu donijeli ono što se moglo ponijeti na ramenima i na samaru. Ali smo donijeli i usmena predanja i obilježja - prezimena i krsnu slavu. Sad što nas domaćini nisu prihvatili kako su nam obećavali. A obećavali su da će svi problemi da prođu kad uđemo kod njih... Al' dobro sad. Tu je bilo povuci-potegni i u svakom slučaju mi smo tu opstali. Sve sa usmenim predanjem i prezimenima i krsnom slavom. Neko bi rekao da smo opstali. Moguće. I tu nas je zatekla strašna birokratija Austro-ugraske imperije.
O tome savršeno kazuje Dušan Kovačević u svojoj knjizi "20 srpskih podela". Četrnaesta podela: na IĆ i na OV, AC, SKI, GOV, AČ.
Tom prilikom piše:
"A ima i ona priča kad je Marija Tereza rešila da popiše svoje novo - sveže okupirano 'balkansko stanovništvo' po Bosni, Lici, Dalmaciji... pa je poslala notare da sačine prve katastarske knjige (koje još vrijede op.a.). Nalickani pisari su zašli među planinske vrleti, u sela gde 'lisica nosi poštu', raspitujući se ko je ko i koliko ko ima kuća, pojata, zemlje, stoke... Naši ljudi skloni šali i podsmevanju stranaca u neobičnoj gospodskoj odeći, predstavljali su se kao: Tutumrak, Prdekalo, iz sela Prđevica, pod planinom Babin kuk, iz okruga Bivolje polje...
Mučili su se notari da popišu neobična imena u još neobičnijim krajevima, sve uz podgurkivanje i namigavanje našeg sveta sklonog šali... I otišli su pisari u 'gradskijem 'aljinama', ispraćeni smehom i imitacijom kako su bili zbunjeni kad su im tumači prevodili šta ime znači na 'nemeckom'.
I bi jedno vreme kao da ništa nije bilo.
Ali, posle dve-tri godine stigoše pozivi Tutumraku, Tresibabi, Zaklanu, Ćurguzu, Prdekalu, Mlatikuri... da preuzmu svoja 'dokumenta' izdata u Beču, koja će im (jedina) biti 'validna' za sve što imaju i što će u 'nasšljedstvo moći ostaviti'...
Kad su videli da je đavo odneo šalu - ono što su pričali 'shvaćeno je ozbiljno', i da će im podrugljivi nadimci zauvek ostati kao jedina (priznata) imena, uputiše hitne dopise sa objašnjenjima da su se 'onomad šalili', da nisu (pisarima) rekli kako se stvarno zovu i da ih umoljavaju da se popis ponovo sačini, ali sad ozbiljnije - najozbiljnije.
Odgovor iz 'Ćesarove administracije' bio je kratak (i konačan): Mi smo i onda sve to ozbiljno radili; mi nemamo vremena za šalu... I onaj kome se ime ne sviđa - a sam ga je sebi dao i notaru izdiktirao, ostaće bez ikakvih dokumenata ako ova ne uzme; i samim tim bez ikakvog prava na pokretnu i nepokretnu imovinu; računaće se kao da nije popisan, kao da ga nema...
I između IMATI - sa imenima da gora ne mogu biti, i NEMATI - ako se zahteva 'obnova popisa', većina zadrža ono što je sama izabrala - ostavljajući u nasleđe (generacijama i generacijama) gorak ukus jedne šale.
I kasnije, dešavalo se - tokom vekova, da nas je superiorno podsmevanje - 'šala', koštalo suza, ali ne (onih) od smeha."
Očigledno da se istorija ponavlja. Došla su vremena novih integracija i tranzicija. Ove ne znamo ko nas predvodi. Došlo je vrijeme da ponovo uđemo u zajednicu sad slobodnijih naroda. Opet nas čeka birokratska mašina. I zato apelujem da se ne šalimo sa istom, da se nepodrugujemo jer će opet biti suza...