Ne znam ko je, ni kada, četiri jagnjila odnosno ocila na srpskom grbu pretvorio u četiri slova S. Još manje, ko je i kada od tih slova stvorio onaj poznati slogan ''Samo sloga Srbina spasava''. Ali iako ne znam ko i kada, mogu da naslutim zašto je to uradio. Zato što je sloga ono što nam fali vekovima i zato što je nesloga ono što nas prati od osnivanja srpske države i Stefana Nemanje do današnjih dana.
Trenutno se, recimo, prepiremo oko toga ko iskrenije i bolje ''spasava'' davno izgubljeno i već nezavisno Kosovo, a nismo složni, ni po pitanju potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, gasovoda, autoputa... Opet smo tragično podeljeni, a sloga nam je potrebnija nego ikad jer biramo put kojim ćemo ići, ne samo mi već i oni koji će doći posle nas! A da smo već bili u takvoj situaciji u ne tako davnoj prošlosti svedoči i već pominjani drug Fića, koji je u svojoj knjizi opisao i njemu poznate epizode o odnosima Miloševića, Karadžića i Martića, odnosno tri srpske ''države'' početkom devedesetih.
Evo kako: ''...već je bio jun 1991. Hrvati su proglasili otcepljenje, a Krajišnici RSK. Žestoke borbe vodile su se svuda okolo. Samo je u RSK bilo mirno pa su Krajišnici (kada već ne ratuju sa Hrvatima) odlučili da urade jednu 'važnu' stvar - da skinu petokrake sa svojih kapa i stave kokarde... JNA za to naravno nije htela ni da čuje po cenu sukoba s njima... Zato je u kninskom kraju prevladao fleksibilan stav da se to (očigledno sudbonosno i najpreče pitanje) reši dogovorom. Međutim, Ličani su doneli odluku da prvi stave kokarde bez dogovora sa bilo kim... Činjenica da se vojska tome protivi i da iza nje stoje Milošević i državni vrh Srbije nije ih nimalo uzbuđivala. Jednog jutra jedan od mojih Ličana me je obavestio da je napolju krajiška milicija spremna za smotru, da je situacija vrlo naelektrisana i na granici nemira i sukoba. Potom je stavio pred mene petokraku i kokardu i pitao me šta da stavi na kapu, a ja sam mu rekao da stavi kokardu. Kad se pojavio pred strojem, prolomio se aplauz jer su ljudi to shvatili kao Miloševićevu prećutnu saglasnost za skidanje petokrake. Neki su čak rekli ''jeste da nije od naših, ali je ipak Srbin''. Vojska je malo gunđala, ali se na tome sve završilo... Posle samo dva meseca sve oružane formacije RSK su nosile kokardu!!'' Znam da ovo liči na skrivenu kameru i da ste živeli u ubeđenju da odluke o tako ''važnim'' državnim, nacionalnim i ideološkim pitanjima donose veliki političari, ali izgleda da je u ovom slučaju takvu odluku doneo jedan ''mali udbaš''!
Ali zahvaljujući njemu ja tek sada vidim kako je bilo dramatično u tom ''ratu sa Hrvatima''. Međutim, priča o petokraki i kokardi i srpskoj ''slozi'' se, nažalost, tu ne završava. Evo šta još kaže Fića: ''...Negde u septembru te godine Franko me je hitno pozvao u Knin gde mi je pokazao depešu koju je dobio iz Beograda. U njoj je pisalo da je u Krajinu upućena grupa od oko 300 pripadnika paravojnih formacija Vuka Draškovića s ciljem da provocira hrvatske snage u pograničnim područjima, kako bi se to u stranoj štampi predstavilo kao srpska ofanziva i osvajanje novih teritorija. Jedan od ciljeva im je i da izazivaju sukobe sa lokalnim stanovništvom kako bi se kompromitovali svi ostali dobrovoljci koji dolaze u Krajinu, ali i sukobe sa starešinama JNA koji su im glavni ideološki protivnici. Vuk Drašković", pisalo je dalje, "na ovaj način želi da legalizuje svoju partijsku vojsku i da je potom iskoristi u borbi za vlast u Srbiji. Čim su Vukovi dobrovoljci stigli u Korenicu, jedan policajac ih je obavestio da moraju da se prijave Zonskom štabu, što su oni odbili, rekavši da ne žele da sarađuju sa komunistima. Kroz par dana njihov komandant je naredio napad na Gospić iako on uopšte nije bio u sklopu RSK... Pukovnik JNA Jurasović me je obavestio da su oko ovog grada koncentrisane brojne i jake hrvatske snage. Zato me nije iznenadila vest da su Hrvati masakrirali ovu Draškovićevu formaciju, ni njegova izjava u Beogradu da u Krajini komunistička armija ubija srpske dobrovoljce!''
Meni lično najzanimljiviji su oni delovi knjige u kojima Fića opisuje svoje ''tajne misije'' u BiH i susrete sa Karadžićem. ''U drugoj polovini 1993. pozvao me Jovica i naložio mi da zajedno sa Branom Crnčevićem odem u RS i tamo operativno pokrijem jedan zatvoreni politički skup. Crnčević me je usput obavestio da su neki političari pokrenuli inicijativu za ujedinjenje svih srpskih zemalja, ali da se Milošević tome protivi. Zato u RS osim njega treba da dođe i Martić kako bi se njih dvojica i Karadžić dogovorili o raspisivanju referenduma u svim srpskim zemljama. Predstavnik Crne Gore je rekao da se plaši Miloševića i da ne sme da dođe u RS, ali da će odluku ako bude donesena naknadno prihvatiti, mada Crnčević misli da je Milošević već izlobirao Martića da sabotira ovu inicijativu. Martić je stigao vidno neraspoložen sa sat vremena zakašnjenja i oborena pogleda. Ne pozdravivši se ni sa kim, rekao je da je Milošević od njega tražio da ne podrži ovu inicijativu, a da on nije mogao da ga odbije. Na to je Karadžić rekao da Miloševića očigledno ne zanima sudbina Krajine i RS, već samo vlast jer on živi u nekakvoj iluziji o Titovoj Jugoslaviji, koja je stvar prošlosti. Mi imamo istorijsku šansu da se ujedinimo i moramo je iskoristiti a ja nemam ništa protiv da se zbog Miloševića ta država i dalje zove Jugoslavija. Samo želim da se zna zbog budućih pokolenja da su tu Jugoslaviju održali Srbi. Potom je uzeo telefon, dao ga Martiću i rekao mu da tu pred njima pozove Miloševića i da mu kaže da će se on, Radovan Karadžić, javno zakleti pred narodom da se nikada, ni na kakvim izborima neće kandidovati protiv njega, ni ugrožavati njegovu lidersku poziciju... Pošto Martić nije reagovao, Karadžić je sam zvao Miloševića, ali mu je rečeno da je on van Beograda! ... i šta ja sada kažem narodu, zapitao se na kraju Radovan, da su Milošević i Martić izdali njegova očekivanja??!!... Na povratku kući, Brana i ja smo svratili u jednu kafanu da večeramo... Između dva zalogaja on me je pogledao i rekao da ako sam slučajno tajno snimio ovaj sastanak izbrišem traku i tako uništim tragove srpske bruke!!'', napisao je, između ostalog, Fića.
Čitajući ove redove ja sam se setio jedne TV emisije posvećene padu RSK, u kojoj smo saznali da su nešto kasnije Karadžić i Mladić mirno posmatrali Martićev pad i egzodus srpskog naroda iz RSK, ne želeći da im pruže bilo kakvu a pogotovo ne vojnu pomoć. Bivši gradonačelnik Knina je u toj emisiji rekao da je Martić pre hrvatskog napada zvao Miloševića i pitao ga šta da radi i da mu je ovaj hladno odgovorio - UBIJ SE!! Kažem vam SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA!! A dok su Srbi ovako ''složni'', neprijatelji im nisu ni potrebni! Zato ja ''ne brinem'' ni za KiM ni za EU!