Ogorčena borba, bez daha i zastoja, u vezi s tim ko će formirati vladu Srbije i da li će ona biti "nacionalno odgovorna vlada" Koštunice i radikala ili "proevropska socijalno odgovorna vlada" Tadićeve "liste za evropsku Srbiju", odnosno kojem će se carstvu prikloniti lista SPS-PUPS i Jedinstvena Srbija, će po svemu sudeći još potrajati.
Kako vreme odmiče, građani Srbije postaju sve uvereniji da se može dogoditi da ponovo glasaju, a da Srbijom upravlja "tehnička vlada" posvađanih sledbenika Koštunice i Tadića. Otuda i ne čudi što se mnogima u Srbiji čini da je tamo negde daleko mnogo lakše, a mnogi ponovo veruju da će im rešenje doneti predsednički izbori u SAD. Dakle, parola "Barače Obama, budi s nama!" podgreva mnoge nove nade.
Nije mi namera da podsećam da su mnogi u Srbiji slavili i Bušovu pobedu, posebno u drugim izborima, da su tvrdili kako je baš srpska zajednica u Ohaju odlučila tadašnju predsedničku bitku u Americi, jer bi se moglo reći da je reč o naknadnoj pameti. U Americi će pobediti upravo onaj koga Amerikanci izaberu, a da će Srbima od toga biti bolje u meri u kojoj prepozna šta je zagovarao pobednik, a kako, za sada, pobednik može biti upravo Obama, podsetio bih šta zapravo Obama zagovara u svojoj knjizi "Smelost nade", koja će uskoro biti prevedena i objavljena na srpskom jeziku. Možda će to biti i jedan od prvih prevoda u svetu.
Senator Obama se zalaže za jednu drugačiju vrstu politike - politiku usmerenu ka ljudima umornim od partijskih sukoba i obeshrabrenim "bespoštednom borbom" koja se odvija u američkom Kongresu i tokom izbornih kampanja, politiku utemeljenu na veri, otvorenosti i plemenitosti duha koji predstavlja suštinu "našeg eksperimenta sa demokratijom". On se posvećuje onim silama - od straha od gubitka, preko neprestane potrage za novcem, do moći medija - koje mogu da obezvrede napore i najdobronamernijih političara. U ovom segemntu, moram priznati, i meni je baš legao na srce taj Obama.
Ali, da vidimo, barem u jednom malom isečku, kakva je vizija senatora Obame o tome kako da se prevaziđu sve podele i brojni problemi današnje Amerike, a to umnogome znači i sveta, a tu nege i male Srbije.
Dakle, senator Obama smatra da nije prerano da se iz akcija u Iraku izvuku određeni zaključci. Američke teškoće u Iraku ne potiču samo od lošeg rada, već one pokazuju da je koncepcija pogrešna. Činjenica je da skoro pet godina posle 11. septembra i petnaest godina posle raspada Sovjetskog Saveza, SAD i dalje nemaju koherentnu politiku nacionalne bezbednosti. Umesto smernica, SAD imaju nešto što izgleda da je serija ad hoc odluka, sa sumnjivim rezultatima. Zašto da se izvrši invazija na Irak, a ne na Severnu Koreju ili Burmu? Zašto intervenisati u Bosni, a ne u Darfuru? Da li je američki cilj u Iranu promena režima, demontiranje celokupnog iranskog nuklearnog kapaciteta, sprečavanje širenja nuklearnog oružja, ili sve troje? Da li su se SAD opredelile da upotrebe silu gde god da postoji despotski režim koji teroriše svoj narod - i ako je tako, koliko dugo ostajemo tamo da bismo bili sigurni da će demokratija uhvatiti korena? Kako da se tretiraju zemlje kao što je Kina, koje se liberalizuju ekonomski, ali ne i politički? Da li da SAD rade kroz Ujedinjene nacije po svim pitanjima ili samo kada su UN spremne da ratifikuju odluke koje smo već doneli?
Obama opaža da "možda neko unutar Bele kuće ima jasne odgovore na ova pitanja. Ali, naši saveznici - i, uostalom, naši neprijatelji - svakako ne znaju šta su ti odgovori. Što je još važnije, ne zna ih ni američki narod. Bez dobro artikulisane strategije koju podržava javnost, a svet razume, Americi će nedostajati legitimitet - i u krajnjoj liniji moć - koji joj je potreban da bi svet načinila bezbednijim mestom nego što je danas. Potreban nam je okvir za revidiranu politiku koja odgovara hrabrosti i dometu Trumanove politike posle Drugog svetskog rata - okvir koji se bavi i izazovima i prilikama koje pruža novi milenijum, koji usmerava našu upotrebu sile i izražava naše najdublje ideale i opredeljenja".
Senator ne tvrdi da ima spremnu nekakvu veliku strategiju, ali veruje i predlaže nekoliko pitanja o kojima bi američki narod trebalo da se složi, kao o polaznim tačkama novog konsenzusa: "Za početak, trebalo bi da shvatimo da nikakav povratak izolacionizmu - ili takvom pristupu spoljnoj politici koji negira da je povremeno potrebno da se razmeste američke trupe - neće funkcionisati. Poriv da se povučemo iz sveta ostaje snažna podvodna struja u obe partije, naročito kada je reč o američkim žrtvama. Nakon što su tela američkih vojnika povlačena ulicama Mogadiša 1993, na primer, republikanci su optužili predsednika Klintona da je protraćio američke snage na loše koncipirane misije; delimično se zbog iskustva u Somaliji Džordž V. Buš zakleo tokom izbora 2000. da nikada više američki vojni resursi neće biti trošeni na 'stvaranje nacija'. Razumljivo, akcije Bušove administracije u Iraku proizvele su daleko veći kontraudarac. Prema istraživanju javnog mnjenja, koje je obavila agencija Pew Research Center, skoro pet godina posle 11. septembra 46 procenata Amerikanaca je zaključilo da bi na međunarodnom planu Sjedinjene Države trebalo da 'gledaju svoja posla i da dozvole drugim zemljama da same rade onako kako misle da je najbolje'... Naša nedavna politika je pogoršala stvari, ali ako bismo se sutra povukli iz Iraka, Sjedinjene Države bi i dalje bile meta, s obzirom na svoju dominantu poziciju u postojećem međunarodnom poretku. Naravno, konzervativci su podjednako zavedeni ako misle da možemo jednostavno eliminisati "zločince" i onda prepustiti svetu da se sam čuva. Globalizacija čini našu privredu, naše zdravstvo i našu bezbednost zavisnim od događaja na drugoj strani sveta. A nijedna druga zemlja na svetu nema veći kapacitet od nas da oblikuje globalni sistem, ili da gradi konsenzus o novim međunarodnim pravilima koja šire zone slobode, lične bezbednosti i ekonomskog blagostanja. Voleli to ili ne, ukoliko želimo da Amerika bude sigurnija, moraćemo da pomognemo da svet bude sigurniji."
Eto, tako piše i misli senator i možda budući predsednik SAD Barak Obama. O njegovom izboru će odlučiti Amerikanci, a Srbima želim da pročitaju šta on piše i da vide da li i koliko s njima zaista može biti Barak Obama.