Status Kosova je prisutan u predstojećoj izbornoj trci u Srbiji na dva načina: - najpre kao jedna od osnovnih tema kampanje. Naime, predizbornom scenom Srbije odvija se pravi rovovski rat između onih koji tvrde da je Evropa alternativa, ali da će se boriti i za Kosovo, s jedne i onih koji tvrde da Srbija i Kosovo u njoj nema alternative, s druge strane.
- događaji na Kosovu mogu značajno da opredele odluku glasača. Naime, ukoliko s Kosova budu stizale vesti o sporadičnim etničkim incidentima i nasilju, ali i o pregovorima, odnosno potvrde da još ništa nije rešeno, rastu šanse "dokazanih boraca za nacionalnu stvar". Ali, kad god stignu vesti o oružanom nasilju, kao što je to bilo 17. marta ove godine javnost Srbije se vraća sećanjima na nedavne ratove i na NATO bombardovanje i daje prednost "proevropskim mirotvorcima".
Za sada je teško predvideti za koga će raditi događaji na samom Kosovu, ali nije na odmet da se podseti da će, ma ko da pobedi i formira novu vladu Srbije morati da se suoči sa svim slabostima dosadašnje politike Srbije na Kosovu.
Najpre, pitanje statusa Kosova je i dalje u samom srcu kosovske krize i jedan od ključnih elemenata stabilizacije mira na Kosovu, u Srbiji i na zapadnom Balkanu. Prostor za razrešavanje ovog pitanja je izuzetno sužen i to pre svega što je ukupna mirovna misija - UNMIK bila usmerena ka de facto izgradnji nove države - Kosova, a naročito što je proglašenje nezavisnosti Kosova sponzorisano od članica Kontakt grupe, osim Rusije i što je postalo pitanje globalnog odmeravanja SAD i EU, s jedne, i Rusije, s druge strane. Time je svakako otpočela nova faza na Balkanu.
Kosovo je važno pitanje i političke agende Srbije zato što je to pitanje teritorijalnog integriteta moderne srpske države, ali i zato što je to značajno pitanje identiteta srpske nacije i države. Trenutno stanje ostvarenosti srpskih nacionalnih i državnih interesa u određivanju statusa Kosova je daleko ispod nivoa značaja ovog pitanje. Naime, tokom procesa definisanja budućeg statusa Kosova, Beograd je zagovarao ideju "najviše moguće autonomije za Kosovo unutar Srbije". Ali, to što su predstavnici vlasti govorili o jednoj ideji nije bilo praćeno stvarnim političkim jedinstvom. To važi i za odgovor Beograda na proglašenje nezavisnosti.
Svoju politiku Vlada Srbije je definisala u Odluci o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti, koja je usvojena 18. februara 2008. godine. Od tada se politika Beograda sastoji od tri segmenta:
Prvo, blokiranje i otežavanje međunarodnog priznavanja Kosova i njegovog uključivanja u međunarodne organizacije posebno OEBS, Savet Evrope i UN. Ovu meru Srbija podupire spremnošću da preispita sopstveno mesto u takvim organizacijama, inicijativama i projektima. Trenutno je posebno uočljivo smanjivanje komunikacije s EU i bojkot EULEX-a i drugih predstavnika EU na Kosovu. To već sada usporava pregovore Srbije i EU o uključivanju Srbije u EU. Nije isključeno da se dođe i do zamrzavanja ovog procesa na izvestan broj godina.
Niz aktivnosti koje je sprovela Srbija posle proglašenja nezavisnosti Kosova stvorile su utisak da je Srbija u izvesnoj prednosti u odnosu na sponzore jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Takav utisak je posebno ostavljala diplomatska blokada pitanja statusa u SB UN, koja je koordinisana s Moskvom. Međutim, sukob UNMIK policijskih snaga i građana Severne Mitrovice uz oružani sukob je označio nepovoljan preokret položaja Beograda u sporu oko statusa Kosova.
Drugo, na samom Kosovu Beograd, u skladu s Akcionim planom koji je pripremila Vlada Srbije, podstiče potpuno izvlačenje Srba iz kosovskih i međunarodnih institucija na Kosovu, a s osnovnim ciljem da legalizuje i institucionalizuje etničku podelu Kosova. U ovom duhu je i "Predlog sporazuma između UNMIK i Republike Srbije o zajedničkom sprovođenju Rezolucije SB UN 1244 posle ilegalnog proglašenja nezavisnosti od starne privremenih institucija samouprave", koji je ministar za Kosovo u Vladi Srbije Slobodan Samardžić 16. marta 2008. godine UNMIK-u ponudio. Osnovna ideja ovog predloga je institucionalizacija paralelnog društva srpske zajednice ili kako je to definisao ministar Samardžić funkcionalno povezivanje svih teritorija na kojima žive Srbi i druge nealbanske zajednice u zakonski i institucionalni sistem Republike Srbije. Ovo ide do javnog uspostavljanja paralelnih institucija za koje se, do sada, negiralo da postoje kao što je slučaj s odlukom Vlade Srbije da na Kosovu 11. maja 2008. godine, organizuje parlamentarne i lokalne izbore za organe Republike Srbije. I do sada su na Kosovu organizovani parlamentarni i predsednički izbori Republike Srbije na kojima su učestvovali uglavnom Srbi. Novina je da se sada, prvi put od 1999. godine, odnosno od postavljanja UNMIK-a, organizuju lokalni izbori prema zakonima Republike Srbije.
U ostvarivanju najnovije politike Srbije na Kosovu prisutni su brojni problemi:
- Slabost državnih institucija koja je dovela i do vanrednih parlamentarnih izbora, maja 2008. godine;
- Političko nejedinstvo u sadašnjoj vladajućoj koaliciji odnosno Vlada Republike Srbije je od samog konstituisanja i tokom trajanja Vlade suočena s visokim stepenom međusobnog nepoverenje između pojedinih koalicionih partnera, naročito DS i DSS;
- Naglašena želja za apsolutnom moći iako nijedan od koalicionih partnera nema dovoljnu podršku glasača da bi realizovao ovu želju. Zato su resori i "pripadajuća" javna preduzeća podeljeni po principu potpune kontrole od strane ministra odnosno partije iz koje je ministar;
- Strah građana Srbije od mogućeg uspostavljanja koalicije DSS, NS, SRS i SPS koja bi mogla da Srbiju udalji od EU na duži rok, a čak i da gurne u samoizolaciju pa i ograničene ratne sukobe s NATO;
- Rizik od nasilja Albanaca nad Srbima, koji žive na Kosovu, ako bi došlo do žešće reakcije Beograda (na primer, redukcije isporuke struje ili smanjenja trgovine prehrambenim prizvodima, koji se na Kosovo uglavnom uvoze iz Srbije);
- Visok rizik da bi se organizovani kriminal i terorizam preneli i na teritoriju centralne Srbije ukoliko bi Srbija na duži rok izolovala Kosovo, itd.;
- Prevelika zavisnost ekonomije Srbije od EU;
- Izuzetno delikatnim položajem srpske zajednice na Kosovu.
Da Srbija ne bi bila potpuni gubitnik koji se zadovoljava defanzivnim merama blokade punog međunarodnog priznanja Kosova što će se, s protokom vremena, svesti na OEBS, Savet Evrpe i UN, neophodno je da Beograd učini sledeće:
- Najpre, potrebna je izrada izlazne strategije koja bi bila olakšana napretkom u procesu stabilizacije i pridruživanja EU;
- Drugo, potrebno je razmotriti mogućnost privremenog opstanka UNMIK-a ili nekih njegovih segmenata kao privremenih kanala komunikacije između Srbije i srpske zajednice, s jedne, i kosovske institucija i EULEX Kosovo, s druge starne. To bi omogućilo napredovanje u oblasti podizanja standarda što bi relaksiralo sadašnju konfrotaciju oko jednostrano proglašene nezavisnosti;
- Treće, potrebno je da se oživi "tehnički dijalog" između vlada Srbije i Kosova, koji je iniciran još 2003. godine, ali do sada nije dao zadovoljavajuće rezultate. Pri tome, Beograd bi morao da bude konstruktivniji jer je u proteklim godinama bio opterećen nastojanjima da spreči nezavisnost Kosova, što je češće pokušavao da učini otežavanjem i opstrukcijom nego traženjem rešenja;
- Četvrto, neophodno je uspostavljanje "Back channel" jer samo dijalog može da odvrati od ratnog nasilja.