Na vrelih bezmalo 40 stepeni Celzijusa, zvanični Beograd se dodatno peče između dve vatre.
Neposredno pred dolazak nemačke kancelarke Angele Merkel u dvodnevnu posetu - koja će doduše trajati manje od 24 sata, ali biće formalno 8. i 9. jula sa noćenjem u "Hajatu" - u Njujorku bi trebalo da počne sednica Saveta bezbednosti UN-a, na čijem dnevnom redu je i tzv. britanska rezolucija o Srebrenici. Dan ranije sednica je odložena u više navrata, pošto je Rusija zapretila vetom, a Kina tražila konsenzus svih članica SB-a o sadržini rezolucije.
Posle obećanja ruskih zvaničnika da sporni tekst neće biti usvojen u predloženom obliku, nepovoljnom po Srbiju, Republiku Srpsku i srpski narod u celini, na pretponoćnoj sednici premijer Aleksandar Vučić je dobio zeleno svetlo Vlade Srbije da otputuje u Potočare 11. jula, na 20. godišnjicu obeležavanja genocida, oda počast svim srebreničkim žrtvama i prisustvuje dženazi i ukopu tela pronađenih između dva pomena.
Odluka koju su mnogi dočekali sa rezervom i iznenađenjem, ipak, nije ni neočekivana ni iznenadna za sve koji pažljivije prate političku scenu Srbije, a posebno premijera koji je poslednjih nekoliko godina dramatično promenio svoju raniju izraženo nacionalnu politiku. Dan ranije, u ponedeljak, Vučić je potvrdio zeleno svetlo Srbije za formiranje REKOM-a, Regionalne komisije koju su inicirale nevladine organizacije, a cilj joj je da se poimence utvrde sve žrtve svih ratnih zločina na području bivše SFRJ od 1991. do 1999.
Doduše, valja reći da Vlada i premijer, kad je o Srebrenici reč, ne pominju reč genocid, već zločin i zalažu se za personalizaciju krivice, uprkos odluci Međunarodnog suda pravde u Hagu iz 2007. da ubistvo oko 8.000 Bošnjaka jula 1995. u Srebrenici jeste genocid, da su ga počinile snage VRS pod komandom Ratka Mladića i da Srbija nije učinila ništa na njegovom sprečavanju.
Odlukom da 11. jula ode u Potočare - kao drugi zvaničnik Srbije, pošto je to ranije u dva navrata učinio tadašnji predsednik Boris Tadić - Aleksandar Vučić će, nesumnjivo, dobiti važne poene u procenjivanju koliko je istinski zagovornik regionalnog pomirenja i saradnje. Dopadalo se to nekome ili ne, glavni procenitelji sede u Briselu, Berlinu i Vašingtonu, a jedna od najvažnijih je upravo Angela Merkel od čijeg "da" ili "ne" zavisi i nastavak evropskih integracija Srbije. Koje su, podsetimo opet, dopadalo se to nekome ili ne, najvažnija stavka na državnoj agendi Srbije i ostalih zemalja zapadnog Balkana koje su još izvan EU.
Na tešku političku odluku Beograda i, van spora, hrabar lični čin Vučića senku može baciti podrška Rusije u SB UN-a, tim pre što se najavljuje sa vrlo visokih adresa da će nemačka kancelarka insistirati na ubrzavanju rešavanja dva po Srbiju vrlo teška pitanja.
Ono što ni nepopustljiva frau neće propustiti da pohvali jesu rigidne ekonomske reforme koje sprovodi Vučićeva vlada, sada vidljive kroz konsolidaciju budžeta nakon smanjenja penzija i plata u javnom sektoru, relaksirane radne odredbe i ubrzano izdavanje građevinskih dozvola
Prvo je saglasnost da Kosovo u dogledno vreme dobije stolicu u UN-u, po principu poznatom kao dve Nemačke - bez formalnog međusobnog priznavanja, ali i bez ometanja funkcionisanja. Druga je da se distancira od Republike Srpske, posebno njenog predsednika Milorada Dodika i najavljenog referenduma za otcepljenje RS od BiH. Apsolutna saglasnost Beograda i Banjaluke da u Srebrenici nije bilo genocida, uz primetno približavanje Banjaluke i Moskve poslednjih meseci, može biti koščica u grlu Angele Merkel. Posebno osetljive nakon što je Grčka prezrela zahteve kreditora, EU i Nemačke i na referendumu kazala OXI.
S druge strane, Sarajevo, u koje nemačka kancelarka dolazi pravo iz Beograda - gde stiže iz Tirane - otvoreno očekuje podršku za nastavak evropskih integracija i ustavne reforme koje će zemlju unitarizovati. Zapravo, Sarajevo očekuje da će Angela Merkel odobriti promene Dejtonskog sporazuma, kojima bi se, u najmanju ruku, smanjile ingerencije Republike Srpske. Srbija kao potpisnica i zagovornica Dejtonskog sporazuma takođe bi trebalo da se saglasi s tim, što joj, bar prema izjavama zvaničnika, ne pada na pamet. Naprotiv, potvrdili su nedavno predsednici i premijeri Srbije i Srpske.
Stav zvanične Srbije da Kosovo ne može u UN i da je Dejton jedina stabilna osnova za BiH nije neka novina; to je politika i prethodnih vlada, bez obzira na politički predznak koje su imale, ako se izuzme Vojislav Koštunica čiji su stavovi bili i ostali toliko tvrdi da je odbio čak i Ahtisarijev plan, koji danas izgleda kao obećana zemlja Srbima na severu Kosova. Po pitanju Kosova rigidniji je bio i Boris Tadić, a za potvrdu je dovoljno setiti se avgusta 2011. i prethodne posete Angele Merkel, koja je od njega neuvijeno zahtevala direktne pregovore sa Prištinom i ukidanje srpskih institucija na severu, što on nije prihvatio. Neslaganje sagovornika bilo je očito i na zajedničkoj konferenciji za novinare, a kolika je zategnutost vladala pokazuje i izveštaj "Špigla" da su kancelarka i predsednik "frktali" jedno na drugo. Pred kamerama. Iza njih, kažu očevici, to je bilo zaista "zavrtanje ruke", u koje je malo ko verovao pre posete.
Bilo kako bilo, taj je susret označio početak pada Borisa Tadića, pre toga godinama suverenog lidera Srbije.
Analitičari i političari veruju da se takav surovi scenario neće ponoviti, prevashodno zato što su ova i prethodna vlada, posle Tadićevog pada, prihvatile ono što je do 2012. bilo nezamislivo: direktne pregovore sa Prištinom na najvišem nivou, prvo Dačić - Tači, pa Vučić - Mustafa. Takođe, najznačajnije institucije Srbije, pre svega resori sile, policija i pravosuđe, na severu su integrisani u kosovski bezbednosni i pravosudni sistem. Srbiji su za dokazivanje državnog suvereniteta na Kosovu preostali obrazovanje, zdravstvo i socijala, te mogućnost stvaranja Zajednice srpskih opština, koja će takođe biti integrisana u kosovski sistem.
Evropska unija i sve njene članice pohvalile su predusretljivost Beograda iskazanu parafom na Briselskom sporazumu, ali sada se očekuje i potpisivanje drugog okvirnog sporazuma kojim bi se utanačila realizacija dogovorenog. Bez njega neće biti otvaranja pregovaračkih poglavlja, a kroz poglavlje 35 sve do okončanja pregovora o pristupanju Srbije EU biće praćena i forsirana normalizacija odnosa Beograda i Prištine. To što je Angela Merkel nedavno u Berlinu, posle neuspešne pregovaračke runde Vučić - Mustafa, "zavrtala ruke" kosovskom premijeru i njegovom zameniku Hašimu Tačiju, nije odveć važno. Da jeste, ne bi Tači ponovio ono za mnoge prokleto "Danke Dojčland".
Ono što ni nepopustljiva frau neće propustiti da pohvali jesu rigidne ekonomske reforme koje sprovodi Vučićeva vlada, sada vidljive kroz konsolidaciju budžeta nakon smanjenja penzija i plata u javnom sektoru, relaksirane radne odredbe i ubrzano izdavanje građevinskih dozvola. Vrlo je verovatno da će se u ekonomskom paketu naći i poneki novi nemački investitor, što u istoj meri žele Tirana i Sarajevo, ali i nastavak prošle godine dogovorenih regionalnih infrastrukturnih objekata. Što, naravno, znači dotok preko potrebnog novca.
Šta će se sve naći na političkom meniju balkanske mini-turneje Angele Merkel znaće se već večeras, sve teško i sve dobro.
A za one koji vole da tumače razne signale postarao se portal Mondo tvrdnjom da boja sakoa i pantalona Angele Merkel, njene stalne odevne kombinacije, odaje njene namere. Ljubičasti i lila su za manje formalne sastanke, one na kojima nema teških tema. Bež i belo oblači kad želi da pošalje poruku mira, plavo kada treba da deluje ozbiljno, ali ne strogo kao u crnom, dok je zelena boja optimizma, ali i smirenosti, ravnoteže. Dakle, ako je u crnom sakou - crno nam se piše, mada je teško očekivati da će bilo koja žena na +40 stepeni Celzijusa obući crni sako.