Sigurno ste čuli omiljeni evropski vic Borisa Tadića, onaj koji je tako ponosno ispričao u noći svog velikog trijumfa, na žurci Demokratske stranke povodom kandidature Srbije za Evropsku uniju?
Kao, u Briselu prave eksperiment s miševima: kako reaguju kad piju votku, viski, konjak i šljivovicu. Ovi koji su pili konjak odali su se raskalašnosti u kavezu, jurili su mišice, plesali. Ovi koji su se napili viskija bili su mamurni i agresivni, ovi s votkom su bili ravni kao patos i nisu mogli da se maknu dalje. A ovi što su se napili šljivovice izazvali su veliko iznenađenje među naučnicima. Oni su se uhvatili za rešetke kaveza i počeli da viču: "Mac-mac"!
Mora da ste primetili kako se špalir Tadićevih najbližih saradnika spontano smeje vicu koji je onoliko puta čuo. Ima li boljeg dokaza da su dugogodišnji predsednik i njegovi prijatelji, u svom paralelnom svetu bogatstva i moći, izgubili svaki dodir sa stvarnošću? Jer, kako drugačije objasniti činjenica da mu niko nije rekao: "Pa čekaj, Borise, vic ti je loš i glup. Bio si u Rumuniji, pa se možda ne sećaš Kustine: 'Gdje ste sad, miševi" kletve na mitingu povodom Kosova. Je l' stvarno misliš da Srbima laska da budu miševi, pa još pokusni, briselski miševi, pijani od šljivovice?"
Slika se savršeno uklapa u svaki zapadni stereotip iz devedesetih, s tim što su Srbi sad još poniženi i iza rešetaka, tamo gde im je u tom stereotipu, valjda, i mesto. A Borisu Tadiću su još suviše kočoperni, pa uzvikuje: "Ali, ljudi, ne možemo večno da izazivamo mačke, tigrove, lavove! Ne možemo večno srljati u pogibiju! Imamo viziju, imamo ideju kojim putem!"
Vrhunac oduševljenja na "Beogradskom sajmu". Slavljenici možda ne slute da se mnogi građani Srbije osećaju upravo tako: kao miš ulovljen u klopku iz koje nema izlaza, dok mu i prošlost iz sećanja bledi.
Isti vic Tadić je prvi put javno pričao na Božić ove godine, samo što tada nije bio trijumfalno raspoložen jer je u decembru umesto kandidature u Briselu dobio korpu. Pa je objasnio šta ga u srpskom nacionalnom karakteru najviše brine: "To je 27. mart, to je 1999, to je i sad ovo s EU. Sve vreme je "mac-mac"!
Osam godina je, dakle, Srbija imala predsednika koji se trudio da naciju odvikne od "srljanja u pogibiju" kakvo je viđeno u martu 1941. i 1999. godine. Zato je, valjda, povodom godišnjice NATO agresije izjavio da "Srbija mora da učini sve kako ne bi bila ponovo uvučena u rat". Ako biti bombardovan znači biti "uvučen u rat", onda NATO rasturanje srpskih barikada na severu Kosova lakše postaje "sukob sa NATO", ili srpski napad na NATO. Onda i ostavka na funkciju predsednika može bez brige da se preimenuje u "skraćenje mandata". Kosovski mit može da postane karikatura kojoj ćemo se rugati zajedno sa našim evropskim prijateljima. A pristajanje na sve moguće ustupke i ucene u vezi sa Kosovom može da se zove uspehom politike "i Evropa i Kosovo".
Onda tu mučnu trgovinu samo krijete što duže možete od Skupštine i javnosti, a svoje prizemne političke motive maskirate u najviše i najvisokoparnije pobude. Deliće suvereniteta menjate za obećanja, za komadiće starog sira koje evropske birokrate stavljaju u svoje mišolovke.
Posle to samo nazovete izmenom "kulturne matrice" Srba.
I što je najgore, možda se matrica tako i menja, jer nacionalni karakter nije jednom zauvek dat: nigde ne piše da Srba mora biti, i da će zauvek ostati mali, slobodarski narod na Balkanu, u čijem je arhetipu zapisano junaštvo. Istorijsko nasleđe je blago, ali se i ono da spiskati u trenucima nacionalnog pijanstva. (Srebrenica je, primera radi, već ostavila senku na slici koju smo o sebi imali kao žrtvi genocidnog satiranja.)
Kada je, pak, 27. mart 1941. u pitanju treba s krajnjom zabrinutoščhu čitati o diplomatskim vrlinama srpskog pristupanja Trojnom paktu koje je doskorašnji (i možda budući) predsednik Srbije "otkrio" u intervjuu Svetislavu Basari. "Srbija je pristupila Trojnom paktu na taj način što je napravila čudo u kreiranju diplomatskog sporazuma: ni na šta se nije obavezala. Ako bismo pitali prosečnog intelektualca u Srbiji, niko od njih to ne bi znao. Ali mogu da razumem situaciju kad se nalazite u istorijskom, u političkom tesnacu i kad morate da pronađete tu jednu malu pukotinu, da biste sačuvali integritet nacionalne i državne politike, a istovremeno da ne idete mimo sveta...", rekao je Tadić u magazinu "Status".
Teško nama ako zajedno sa Tadićem upadnemo u pukotinu kakvu on, izgleda, sve vreme traži. Sa ove distance i na papiru, srpsko pristupanje Trojnom paktu može Tadiću da liči na "čudo od sporazuma". Ali ma koliko se revizionisti trudili da zasene prostotu, istorijski je to bila još jedna mišolovka, u koju bi nas Hitler ovako ili onako uhvatio, kao što je to učinio sa drugim narodima, uključujući i one koji nikada nikome nisu vikali "mac-mac".
S tim u vezi, beogradski sociolog istorije Aleksa Đilas priča jednu poučnu anegdotu vezanu za nemačkog "junaka" Trojnog pakta, Hitlerovog ministra spoljnih poslova Joahima fon Ribentropa. Ribentropove kolege iz Ministarstva želele su da iznenade šefa poklonom za njegov pedeseti rođendan, 30. aprila 1943. godine. Ideja je bila da na skupocen način budu uvezani svi državni sporazumi i ugovori koje je u ime Rajha svojeručno potpisao.
Plan je propao kada su "zaverenici" utvrdili da nema niti jednog ugovora ni pakta koji je Ribentrop u ime Nemačke potpisao, a da ga Hitler u međuvremenu nije prekršio.
Legenda kaže da se niko tog aprila 1943. nije ovom veselom otkriću smejao urnebesnije od samog Hitlera.