Kada sam pre nekoliko godina, tokom jednog intervjua, odrečno odgovorio na pitanje da li imam neki hobi, novinar s kojim sam razgovarao se vidno zbunio. Kako, skoro je zavapio, pa svi znaju da čitate knjige, pa pozorište, pa film? Da, naravno, ali za mene sve to nije hobi, već svojevrsna terapija. Baš tako sam odgovorio.
Naša stvarnost je, naime, već godinama, pa i decenijama, toliko ružna da čovek od tog zla mora da se brani da bi ostao `normalan`. Mora svoj život, makar i u retkim trenucima, da ispuni nečim lepim i prijatnim. Da ratove, ubistva, zločine, bedu i primitivizam, bezidejnost i besperspektivnost prekine nekim `tajm-autom`. Da život oplemeni iskrom lepote, radosti i smisla. Šetajući, pecajući, heklajući, igrajući tenis, čitajući knjige, gledajući filmove - sasvim je svejedno. Zato predlažem da svi mi nakon serijala `istorijskih zbivanja` u celom regionu, a posebno građani Srbije, pomalo umorni od pregovora u vezi sa sastavljanjem Vlade koje još nema, uzmemo jedan mali kulturni ili bolje reći književni `tajm-aut`.
Umesto da čitamo novine i gledamo vesti o glupostima koje se dešavaju u Srbiji bolje je da pročitamo nešto od književnog stvaralaštva sa oznakom Made in Serbia. A toga ima više nego dovoljno. Svake godine se u Srbiji napiše stotinak romana i ko zna koliko knjiga priča, pesama i eseja. I nije sporno da u Srbiji ima i dobrih pisaca i dobrih knjiga koje vredi pročitati. A te što ih vredi pročitati uglavnom se nađu u užim i najužim izborima za dodelu brojnih nagrada od kojih neke i pored svih nedostataka imaju ne mali ugled.
Jedna od takvih je i `NIN-ova nagrada` za najbolji roman, pa ćemo logično poći od nje. Ove godine nagradu je dobio Svetislav Basara za `Uspon i pad Parkinsonove bolesti`. U tekstu obrazloženja odluke žirija se, između ostalog, kaže da `...ovaj roman pripada Basarinom poetičkom krugu promišljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju u rasponu od srednjovekovnih progona do novovekovnih konc-logora i gulaga... da je ostvaren u žanru koji podrazumeva preklapanje vremena, korišćenje istorijskih dokumenata i apokrifnih izmišljenih svedočanstava... da u svojoj dramaturgiji i ironično-grotesknom tonu pokazuje zbog čega je njegov autor već zauzeo zapaženo mesto u srpskoj književnosti... kao i da žiri želi posebno da istakne njegovu polifonu strukturu i polemičnost, koje takođe treba prihvatiti sa određenom ironijom i skepsom!`
Sumnjam da je ovakvim saopštenjem žiri uspeo da vam na bilo koji način približi ovu knjigu i nagovesti vam narodski rečeno o čemu se tu zapravo radi. Zato ću ja, vaš kolumnista, uzeti tu slobodu da vam običnim jezikom kažem nekoliko reči i o ovoj i o još nekim interesantnim knjigama, svestan kakvom se riziku izlažem. Jer šta nakon profesionalnog žirija ja smem da kažem o nagrađenoj knjizi koju je napisao najpoznatiji srpski postmodernista kome su već odavno štampana sabrana dela. Pa smem da kažem, vas čitalaca radi, da ova svojevrsna satirično-filozofsko-medicinska fantazmagorija ili parodični esej na temu života, zdravlja ili istorije svakako spada u elitističku književnost koja se teško čita i u kojoj retki mogu da uživaju. Jednostavno rečeno, poznat i priznat pisac, kvalitetan roman, ali ništa nećete propustiti ako ga ne pročitate. A da se Basara ne bi naljutio, preporučiću vam da pročitate njegov najbolji roman `Fama o biciklistima` ili još lakšu, čitljiviju i zabavniju `Ukletu zemlju`.
U najužem izboru za ovu nagradu ili takoreći u superfinalu zajedno sa Basarinim bio je i roman `Emilija Leta` Mirjane Mitrović. Iako se na prvi pogled radi o istorijskom romanu, on ipak spada u takozvano žensko pismo, jer je to roman o ženi i ljubavi koji je napisala žena. Glavna junakinja ove ljubavne priče, lepa, pametna i obrazovana kći građanske porodice koja se udala za siromašnog govedara Galerija, a kasnije i rimskog legionara nije mogla ni da pretpostavi da će on nakon mnogo godina postati proslavljeni vojskovođa, posinak i zet slavnog cara Dioklecijana, polubog, a konačno i sam car. A, nije mogla ni da sanja da sve to neće doneti nikakvu sreću ni njoj ni njemu ni njihovoj kćeri. Svega ima u ovom romanu i ljubavi, i čežnje, i patnje, i bola, i dvorskih spletki, i intriga, i mržnje i praštanja, a na kraju i prosvetljenja i neumitnosti sudbine. Ako ste čitali sjajni roman Roberta Grevsa `Ja Klaudije` ili bar gledali istoimenu ništa lošiju TV seriju, doduše pre tridesetak godina, uživaćete i u romanu Mirjane Mitrović, iako i u njemu nema Avgusta, Kaligule i Nerona i radnja se ne dešava u Rimu već u Sremskoj Mitrovici, Kostolcu, Beogradu, Nišu i Gamzigrdu, gde je rimski car Galerije podigao velelepnu palatu.
Osim NIN-ove postoje još neke poznate i priznate književne nagrade u Srbiji. Pre svega `Meša Selimović` i `Zlatni suncokret`. Nagradu `Meša Selimović` dobila je zbirka pesama (pošto za nju konkurišu dela svih žanrova) Novice Tadića `Neznan`, dok je `drugo mesto` zauzeo roman Srđana Valjarevića `Komo`. Poezija nije moj fah, pa ću opet nekoliko rečenica posvetiti romanu `Komo`, koji je inače spominjan u gotovo svim kritikama i osvrtima na prošlogodišnju književnu produkciju u Srbiji. `Komo` je u suštinu sasvim jednostavna i obična priča o srpskom piscu koji od `Rokfeler fondacije` dobija stipendiju u vidu jednomesečnog boravka u jednoj vili u blizini jezera Komo na italijansko-švajcarskoj granici. Ali, ovo obično putovanje zahvaljujući okolnostima postaje i simbolično i metaforično jer pisac iz Miloševićeve Srbije ratova, zločina, kriminala, bede i nestašica odlazi barem na kratko u nešto što liči na `rajski vrt`. Idilično mesto u kome vladaju vekovni mir, spokoj i izobilje. Ova svojevrsna hronika zbivanja u vili gde se sreću, upoznaju i druže ljudi različitih nacionalnosti, vera i ideologija, različitih zanimanja i interesovanja, protkana piščevim usamljeničkim šetnjama po okolnim brdima i turističkim obilascima grada Koma i obližnjeg Belađa na kraju ipak prerasta u metaforičku priču o slobodi. Naročito u sjajnim scenama u kojima pisac ima priliku da na obližnjoj planini vidi gotovo mitskog Zlatnog orla kao simbol slobode, moći i božanske nedodirljivosti.
`Zlatni suncokret` su ravnopravno podelili Jovica Aćin za zbirku priča `Pročitano u tvojim očima` i Marko Vidojković za roman `Sve Crvenkape su iste`. Šta reći za Aćina na ovako malom prostoru. Da je napisao dvadesetak knjiga, da su mu priče vrlo osobene i specifične, borhesovski maštovite i protkane nekim posebnim senzibilitetom zbog koga nikada i nije postao pisac za široke narodne mase. Što se tiče Vidojkovića on je na nekim stranicama svog novog romana lucidnim zapažanjima i duhovitim opaskama životno i iskustveno daleko prevazišao i nadrastao svoje godine, ali su sve u svemu `Crvenkape` još jedna urbana priča o naporima mladog pisca da istrči svoju egzistencijalno-emotivnu trku u Srbiji na početku XXI veka. Da istovremeno bude i trkač, ali i hroničar svog i sveopšteg `trčanja` za istinskim vrednostima, ljubavlju i smislom. Iako `Crvenkape` nisu `Foliranti` Mome Kapora, ni `Kalifornija bluz` Mike Oklopdžića, niti je Vidojković Bukovski, ni predstavnik neke srpske hemingvejske izgubljene generacije verujem da će mnogi uživati u oko 350 stranica ispunjenih ne samo pijančenjem, drogiranjem i pisanjem, već i eksplicitnim scenama seksa u kojima podjednako uživaju čitaoci oba pola i stari i mladi.
Ako svemu ovome dodamo i Ljubicu Arsić i njenu duhovitu knjigu `Maco, da li me voliš`, sastavljenu od 200 priča inspirisanih sa isto toliko legendarnih rečenica koje muškarci upućuju ženama i obrnuto (tipa - Šta mi bi da se udam za tebe; Maco, ti si mi drugi; Ja da te peglam, a ona da te gužva; Lepo je meni govorila moja mama...) koja je ovenčana `Andrićevom nagradom` mislim da će te imati čime da popunite i ovaj i mnoge druge `tajm-aute`!