Da, baš tako se kaže u ovim našim krajevima. Treća sreća ili treći put Bog pomaže. Ali u našim krajevima već odavno nema sreće, a sve češće se uveravamo da je ovde i Bog nemoćan! Sve ovo po ko zna koji put potvrđuje i najnovija presuda na upravo završenom trećem po redu suđenju za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.
Izuzimajući dvojicu nekadašnjih čelnika beogradskog SUP-a i DB-a, koji su oslobođeni odgovornosti, sumnjam da ima još onih koji su za sreću i Boga ovom prilikom imali lepu reč. Nezadovoljan i nesrećan je svakako tužilac, koji je za okrivljene u vrlo nadahnutoj završnoj reči, tražio kazne od 40 godina zatvora kao i okrivljeni i njihovi advokati, koji su dobili po 14-15 godina zatvora, odnosno zahtevali da njihovi klijenti budu oslobođeni. Sumnjam da je srećan i sudija kome je jedna ovakva presuda već ukinuta, a najnesrećniji i najogorčeniji su svakako rođaci i porodice žrtava.
I dok se ovaj sudski proces za monstruozno ubistvo polako, ali sigurno pretvara u svojevrsnu državnu farsu i gotovo privatnu stvar žrtava i njihovih porodica, običnim građanima, koji se još nisu umorili od silnih afera i nerešenih ubistava, ostaje samo da se zapitaju kuda sve ovo vodi? Zašto nam se sve ovo dešava i dokle će sve to trajati?A ako isključimo emocije i hladne glave racionalno analiziramo ovaj slučaj u širem društvenoistorijskom, a naročito političkom kontekstu lako ćemo doći do odgovora na ova pitanja. Ali se bojim da oni neće biti prijatni nikome od nas.
Da li je potrebno, po ko zna koji put, ponoviti da je u moru najtežih zločina iz Miloševićeve ere policijski rasvetljen samo jedan deo, a da je i od tog dela sudski procesuiran takođe jedan deo! A da ni u jednom od tih najpoznatijih postupaka još nismo, ni posle sedam godina od demokratskih promena, stigli do pravosnažnih sudskih presuda. Pa, zašto onda istrajavamo u zabludi da je ključ demokratizacije našeg društva u reformi Vojske, policije i službi bezbednosti? Zašto ne prihvatimo činjenicu da je taj ključ upravo reforma pravosuđa!
Ne treba koristiti teške i velike reči pri opisivanju stanja u kome se pravosuđe nalazi i sasvim je dovoljno reći da je ono pod najdirektnijim uticajem izvršne vlasti i da zbog tog pritiska i kontrole niti je nezavisno niti može da funkcioniše onako kako treba. Naročito kada su u pitanju predmeti sa velikom političkom specifičnom težinom. Dakle, stanje je loše, ali to nije od juče već od pre skoro 20 godina. Toliko je prošlo od dolaska Miloševića na vlast i toliko traje permanentna erozija sudstva. Već 20 godina, iz godine u godinu, iz pravosuđa su, iz ovih ili onih razloga, odlazili pametni, sposobni, stručni i slobodoumni tužioci i sudije, a njihova mesta zauzimali SPS-ovski i JUL-ovski poslušnici kojima je upravo ta poslušnost i odanost onima koji su ih na ta mesta doveli bili jedini `stručni i moralni kodeks`. Taj proces je na kratko prekinut posle 5. oktobra, ali ni DOS-ova vlast, pre svega zbog opstrukcija legalističkog bloka, nije imala snage da u ovoj najvažnijoj oblasti napravi radikalan rez. Zato su već tri godine nakon demokratskih promena anulirani i ovi skromni pokušaji pravosudnih reformi. Samo su sada Miloševićeve poslušnike počeli da zamenjuju Koštiničini i Stojkovićevi. Ponovo je odanost vođi i vođama zamenila stručnost i ponovo su `patriotizam` i poslušnost postali kriterijumi naročito za izbor na najviše pravosudne funkcije. Zato su ponovo sposobni i pošteni smenjivani ili dovođeni u situaciju da zgađeni sami odu, a njihova mesta zauzeli provincijski kadrovi ili oni patriotski nastrojeni iz fiktivnih kosovskih sudova.
Zbog svega ovoga pravosuđe je i danas prepuno glupih, nestručnih i nesposobnih sudija i tužilaca, koji jedino poslušnosti duguju svoj opstanak na funkcijama. A kada će se to promeniti? Pa recimo za jedno 20 godina. Mislite da preterujem? Da, malo, možda za 15 godina. Šalu na stranu, da biste `napravili` jednog solidnog sudiju Opštinskog suda potrebno vam je desetak godina, pod uslovom da ima od koga da uči, a za sudiju Okružnog suda 15-20 godina ne prostog protoka vremena, već istinskog rada i kaljenja u procesima i parnicama. Jasno je onda da tek za dvadesetak godina možete stvoriti novu generaciju sudija Vrhovnog suda, koji je kao što je pravosuđe ključ reformi društva ključ reformi samog pravosuđa! Ali sve to pod uslovom da stručnost, znanje, rad i rezultati rada, a ne poslušnost prema izvršnoj vlasti tokom tih dvadesetak godina budu kriterijumi za napredovanje u struci. A to znači da pravosuđe bude oslobođeno `čeličnog zagrljaja` Vlade i političkih partija i da se zakonska regulativa prilagodi demokratskim i evropskim standardima.
I kakve su šanse da se sve to desi? Da se ne lažemo, gotovo nikakve jer ni aktuelna vlast, a ni neka buduća ni ne pomišlja da se odrekne uticaja i kontrole nad gotovo svim institucijama sistema ni na opštinskom, a kamoli republičkom nivou. Zato će još mnogo godina ministar policije, na osnovu nedavno donetog zakona, biti `gospodar i bog` u svom resoru baš kao što će i ministar pravde i republički javni tužilac biti neprikosnoveni u svom. Umesto da idemo napred, mi idemo nazad pa nosiocima najviših izvršnih funkcija dajemo još veća prava i još šira ovlašćenja koja se zbilja graniče sa imperatorskim. Umesto da optužuju i sude na osnovu dokaza i činjenica, uskoro će sudije, a naročito tužioci morati da rade po nalozima viših instanci. Opštinski tužilac će morati da radi ono što mu naredi republički, a ovaj ono što mu naredi ministar pravde koga je na to mesto postavila neka politička partija.
Pa, zašto se onda čudimo što je suđenje za zločin na Ibarskoj magistrali tri puta ponavljano. Za neupućene i neobaveštene treba reći da je u toku četvrti postupak protiv Andrije Draškovića za ubistvo izvršeno pre sedam godina. Šta reći za ovu pravnu bruku i rašomonijadu imajući u vidu činjenice da je Drašković do sada osuđivan na sedam i po, pa na 12, pa na devet godina zatvora, a poslednjom presudom oslobođen odgovornosti. Tri puta je Vrhovni sud poništavao presude Okružnog pa su i svedoci, svesni da se pravda pretvara u zajebanciju, odbili da u tome učestvuju. Na poslednjem ročištu održanom pre desetak dana sudskom pozivu se nije odazvao nijedan od pozvanih svedoka. Zato mi ni danas ne znamo ko je i za šta kriv jer o tome odlučuje samo sud.
Okružni očigledno `ne ume`, a Vrhovni očigledno `neće` da donese pravosnažnu presudu. Vrhovni sud, naime, ima mogućnost da presudu nižeg suda ukine i vrati je na ponovno suđenje ili sam donese presudu koja je pravosnažna. Međutim, Vrhovni sud očigledno preferira ovu prvu mogućnost, a pošto zakon ne propisuje koliko puta se sve to može ponoviti, mi samo možemo sa nevericom da gledamo ovaj `ping-pong`, koji je sasvim zakonit i legalan.
Tako je to sa predmetima koji su procesuirani, a kakva će biti sudbina onih koji tek treba da se nađu pred sudovima ili tek prvi put dobiju sudski epilog nije teško pretpostaviti. Ako je Slavko Ćuruvija ubijen pre osam godina, a u toku je istraga, sada pred Specijalnim sudom doduše, svakome od vas ostaje na volju da uz pomoć svoje mašte izračuna kada će početi suđenje, koliko će trajati, koliko puta će prvostepena presuda biti poništavana i kada će postati pravosnažna! Pa, za jedno 10 godina.
Obrazlažući svoju presudu za Ibarsku magistralu sudija Mišić je pre nekoliko dana rekao `da to što neko nije osuđen ne znači da je nevin, već da se njegova krivica nije mogla dokazati!` Ne znam šta je tragičnije da nečija krivica nije dokazana zbog neznanja i nesposobnosti nadležnih organa ili zbog toga što neko nije želeo da ona bude dokazana. Bilo kako bilo, tek svestan stanja u kome se pravosuđe nalazi i svestan političkih uticaja na njega prvooptuženi ovom i drugim procesima Milorad Luković je povodom javnih polemika vezanih za visinu kazni i pominjanja u tom kontekstu i smrtne kazne rekao: `Voleo bih da vidim tog sudiju koji bi meni smeo da izrekne smrtnu kaznu, a još više tog junaka koji bi smeo da stane u streljački vod da je izvrši!!` A sa druge strane tajac. Muk i tišina!!