Dolazi jedanaesto proleće. Jedanesto posle ratne tame. Davne 1956. završena je druga petoletka, najodlučnija faza obnove razorene zemlje, a i njenih žitelja. Ipak. Budila se nada u nešto bolje. Uprkos tome mediji su nas svaki dan podsećali na rat, ništa nas nije smelo iznenaditi, ni pretnje Zapada, ni Istoka, ni unutrašnji neprijatelj. Neprijatelji su bili vrlo konkretni, a prijatelji, ovako, imaginarni. Na primer, još neoslobođene radničke mase ili kolonijalizmom ugnjetavani narodi dalekih zemalja.
Prošle subote sam na satelitu gledao jednu emisiju iz Bosne i Hercegovine koja se zove Dnevnik. Bila je subota, 24. februar 2007, a na ekranu ratna tama i magla. I ratni voditelj i ratna retorika i tragedije i pozivi na boj za pravdu i našu stvar. A vrhunac - pitanje publici ko je jači u Bosni i Hercegovini? Milorad Dodik ili Haris Silajdžić?
Evo, igrala se deca s ulice i došla u iskušenje da vide ko je glavni. Moj otac je veći od tvog, a i jači, ne, ja sam jači od tebe i tako dalje. Slabašnija deca uglavnom su ćutala da ih frajeri ne pitaju za oca, a pogotovo ne da pokazuju mišiće na svojim tankim rukama. Ali masa, ipak, učini svoje i takmičarski duh iz priče o tome ko je jači dovede do praktičkog okršaja. Na kraju ipak je neko jači - u mišićima, naravno.
U toj emisiji na satelitu nije postavljeno pitanje okrenuto u pravac dijaloga umesto konfrontacije, prihvatljivih rešenja za sve umesto diktata. Put u mir umesto puta u konflikt. Postavljeno je pitanje ko je jači. Na sreću, ima primera i dijaloga i otvorenih vrata i realne nade. Nedavna poseta reisa Cerića Banjaluci i predsedniku Vlade Republike Srpske. Pred kamerama i mikrofonima bili su zajedno najjači i poslali su najjaču poruku otvorenosti, dijaloga, saradnje, tolerancije, a najznačajnije pomirenja -stvarne nade za ovo proleće.
Poduka ratnih tragedija nikako se ne sme zaboraviti. Kao poduku, opomenu kao zakletvu poznatu posle svakog ratnog vihora: Nikad više!
Bombardovanje javnosti, svakog pojedinca koji u duši nosi svoje ratno iskustvo, žalost i tragediju, pitanjima ko je jači ne donosi ni unutrašnji mir ni stabilnost za sve ono što je istinska želja svakog - bolje za sebe, porodicu, komšije, državu, svet.
U skladu s nacijom publike tog subotnjeg Dnevnika jači je bio naš. I šta onda? Za drugi narod bio bi jači njihov. A ne gledaju ovu emisiju, ni na satelitu. Zašto? Jer se odmah kad ugledaju voditelja osećaju krivima. U Bosni i Hercegovini postoje subjekti koji ne mogu zaboraviti ratne godine. Tada su bili značajni, a i isplatilo se. Pa produžavaju. Otvaraju svaki dan rane onim istinskim žrtvama rata. Pored unutrašnjih neprijatelja najdraži su im i oni iz komšiluka. Pa iznose `činjenice` iz arsenala poznatog komunističkog ekonomiste Envera Hodže, koji je do neviđenog prosperiteta doveo svoju zemlju teorijom `proizvodimo i kupujmo domaće`. Činjenice iznesene tog sumornog subotnjeg večera ispred ekrana da Bosna i Hercegovina milijardama finansira Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju pošto kupuje njihove proizvode produkt je takve vrste ekonomske teorije. Apsurd svega gledanog i prodanog je da je voditelj sponzorisan odijelima stranog imena, a ne, na primer, vrlo kvalitetnog iz fabrike `Borac` Travnik.
U magli se uvek dobro snalaze oni koji znaju za puteve koje niko drugi ne pozna i ne vidi. Prihvatanje teze da se u jedanaest godina nije ništa promenilo, da se vraćaju olovna vremena, da je jedini spas Kancelarija visokog predstavnika i oružani pripadnici međunarodnih snaga, bila bi pobeda onog tankog ali vrlo opasnog sloja bosanskohercegovačkog društva koji živi od tuđeg novca, koji je spreman da preko noći isfabrkuje argumente za bilo kog naručioca, kome treba ekonomski, strateški, politički angažman u zemlji ili koji treba maglu za opravdanje svojih grešaka. Ko je jači? Ja, ipak, mislim da je jača priroda i da jedanaesto proleće opravdava nadu. Pre par nedelja upitao sam u Sarajevu ambasadora jedne značajne evropske zemlje šta je njegova definicija evropskih standarda. Odgovorio mi je - da je sve bolje!