U početku pedesetih godina prošlog stoleća na zapadnoj granici tadašnje federacije došlo je do takozvane tršćanske krize. Došlo je vreme kada su velesile odlučile da treba podeliti teritorije tako zvanu zonu B Jugoslaviji, dok će zona A pripasti pobeđenoj/pobedniku Italiji. I tako se i desilo uprkos fašizmu koji je donosio zlo Slovencima i Hrvatima, koji su posle Prvog svetskog rata ostali u njenim granicima.
Uprkos tome da je legendarni IX. korpus (sastavljen od uglavnom slovenačkih brigada) oslobodio Trst. Naravno da su Slovenci, Hrvati, Srbi i drugi narodi i narodnosti tadašnje nam socijalističke zajednice tumačili ovaj akt svetske politike kao uvredu i nepravdu. S parolom `Trst je naš` odlazili su vojnici JNA u rovove iznad Tršćanskog zaliva. Tenzije su bile velike. A na kraju se ostvarilo ono što su rekli Veliki i oko sto hiljada Slovenaca opet je ostalo u okviru Italije. Posle smo sve to pomalo zaboravili i crveni pasoši su nas stavili ispred Fernetiča u bezkonačne kolone zastava, škoda i drugih simbola potrošačkog socijalizma da kupimo neke simbole zapadnog dela evropske Jalte u vidu traperica, veš-mašina i spumantea, koji si dobio upakovanog uz deterdžent.
Sličnu priču mogao bi da ispričam o austrijskoj Koruškoj. I tamo je na primer Celovec, za koga i ljudi iz ovih prostora koriste njemačko ime Klagenfurt umesto lepog slavenskog imena njegovog.
Ali život teče dalje i granice padaju. Trst i Celovec postaju deo neupitnog ukupnog prostora življenja za Slovence, a i obratno. Dok je Ljubljana postala evropska metropola, ovi gradovi su ostali provincija. I u onim vremenima su bili takvi, ali mi to nismo shvatili.
Poslednje nedelje Beograd je bio opet u centru pažnje. U srpsku metropolu dolazili su ministri, predsednici i različiti drugi emisari sa jasnom porukom podrške proevropskim političkim snagama pred izbore. To je dobro i uopšte me ne brine da velik deo srpskog političkog tela nije za integriranje zemlje u Evropsku uniju. Jer se radi o dostojanstvu o boljem životu, a i o realnoj mogućnosti i sposobnosti političkih lidera da ovo osiguraju u realnom svetu. Kosmet i Metohija - Kosovo je u realnom svetu pitanje koje decenijama predstavlja gotovo mitski problem i enigmu sličnu Gordijevom čvoru.
Danas pod ingerencijom Ujedinjenih nacija, koji će u vidu Saveta bezbednosti na kraju reći poslednju reč, ali ne i preseći čvor. To mogu samo Srbi i Albanci. Njihov dogovor će roditi i evropsko Kosovo. A to prosto znači bezbedan, stabilan, perspektivan život za sve žitelje.
Pred parlamentarne izbore u Srbiji moglo se čuti mnogo retorike, koja je, istina, karakteristična za svaku predizbornu kampanju u demokratskim zemljama. Ali i takva koja je zapravo hrabra i bez ulepšavanja pokazuje na realno lice čitavog problema Kosova. A to je da treba razgovarati da treba tako zvanim diplomatskim sredstvima pronaći rešenje. To će, siguran sam, biti i deo politike buduće srpske vlade, u bilo kojoj koalicijskoj kombinaciji. I ekstremnije opcije kada dođu na vlast moraju da se odgovorno late posla. Ostaviti mitsko i suočiti se s realnošću. Veliki će na kraju odlučiti, pre svega zbog vlastitog interesa, kao u primeru iz početka ove priče i kao uvek.
Srbi, Albanci, Bošnjaci, Hrvati.... pamte žalosne strane svoje istorije i u velikoj većini samo žele da žive što je bolje moguće. Ovo područje je mnogo više povezano nego bi to javno priznali kreatori međunarodnih rešenja. O čemu to govori stara pesma koja počinje: `U nebo gledam dolaze vekovi, sećanja davnih jedini lekovi... `