Deo "tehničke vlade" Republike Srbije u liku potpredsednika Božidara Đelića predstavio je ovdašnjoj javnosti Nacionalnu strategiju za uključivanje Srbije u EU.
Po toj strategiji sve će se ubrzati 2008. godine, samo da u njoj Srbija dobije Vladu, a to će se 2009. godine materijalizovati kroz status kandidata, a za samo četiri godine, potom, Srbija će biti u EU i to živa, zdrava i vesela.
Nije sasvim jasno da li je reč o nastavku izborne kampanje u kojoj se svašta može obećavati, barem ovde na Balkanu, ili je reč o osmišljenoj strategiji delovanja Vlade Srbije. No, jasno je da Srbija neće biti u EU u tako kratkom roku i da joj predstoji veliki posao da se evropeizuje, odnosno modernizuje. To samo po sebi ne bi trebalo da brine jer podrazumeva da se bolje živi jer se primenjuju evropski standardi i vrednosti, što je podržano iz same EU. Brine, međutim, odsustvo šire rasprave o sadržaju, pa i teškoćama toga puta. Ovo odsustvo je rezultat još prevelike zagledanosti u prošlost i odbijanja da se o njoj javno i odgovorno progovori. Zato Srbija podseća na biciklistu koji vozi bicikl okrenut leđima pravcu kretanja, pa kud stigao da stigao, koliko košta da košta, ali je rizično!
U međuvremenu, drugi u Evropi ozbiljno misle o ograničenjima EU i o njenoj budućnosti. Otuda se u centru pažnje našao i odnos EU i Sjedinjenih Američkih Država.
Po svemu sudeći bio je u pravu Henri Kisindžer kada je zapisao da je pojava ujedinjene Evrope jedan od najrevolucionarnijih događaja našeg vremena i kada je podsetio na ono što mnogi, i u samoj Evropskoj uniji, često zaboravljaju ili ne vole da iskažu: Tokom čitavog procesa ujedinjavanja Evrope, Sjedinjene Američke Države su igrale "vodeću sporednu ulogu" i to, najpre, kao "strastveni zagovornik, a odnedavno kao kočničar". Zato je, danas, jedno od osnovnih iskušenja kako da se uspostavi i održava ravnoteža između insistiranja Sjedinjenih Država na svojim stanovištima kao da je punopravna članica EU i njenog marginalizovanja po kome bi mogla da bude obaveštena o evropskim raspravama tek pošto su ove završene. No, okreni-obrni, biće da Sjedinjene Države idu zajedno s EU, odnosno ne može se biti protiv Amerike a biti u EU i obrnuto: biti za saradnju s Amerikom, a ostati izvan EU.
Izgleda da je Sjedinjenim Državama izuzetno teško da prihvate da se EU kreće ka većem identitetu, što samo po sebi menja obrazac atlantskih konsultacija i saradnje koje su uspostavile Sjedinjene Države.
No, izgleda da je i mnogima u samoj EU, a posebno ovde na Balkanu, teško da se pomire s time da nema jednog jedinog modela ili jednog jasno definisanog cilja uključivanja u EU.
Naime, jedni bi da uspostave evropski nadnacionalni identitet koji bi podržavalo uspostavljanje evropskih federalnih institucija kojima bi se dodelila zakonodavna moć. Za sada kao da ova ideja odgovora pre svega birokratama u Briselu i brojnoj EU birokratiji rasejanoj po raznim "žarištima" (Bosna i Hercegovina ili Kosovo, na primer). Međutim, u stvarnosti ova ideja je suočena sa za sada nerešivim problemom: "širenje EU" otežava "jačanje EU". Naime, mnoge države-članice EU ne pokazuju spremnost da svoj suverenitet prenesu na nadnacionalnu tvorevinu.
Drugi su za "Evropu u više brzina". To podrazumeva da bi bilo jedno integrisano jezgro sastavljeno od onih koji su već unutra, a ovo jezgro bi s ostalim članicama EU uspostavljale ekonomske ili vojne veze.
Sa svoje strane skeptični Britanci i njihov nekadašnji premijer Toni Bler su za osobenu varijaciju na temu "Evropa u više brzina". Velika Britanija ne bi da odustane od svojih bliskih veza sa Sjedinjenim Američkim Državama te su radije za konfederalnu Evropu s jezgrom država. Članice EU bi mogle da biraju između različitih, više integrisanih grupacija unutar EU i to za različite svrhe.
Pred političkim vođstvom i javnošću u Srbiji, a i u Bosni i Hercegovini, odnosno u Republici Srpskoj, je da razmisle, dobro odmere koji im model više odgovara te da se na osnovu toga i pripremaju za priključivanje EU.