Odu
Upravo toga je bilo i na poslednjem zasedanju Narodne skupštine Republike Srpske, ali ovde mi je bezveze da trošim prostor i vreme nabrajajući sva imena koja su se važno `poslužila` tuđim računajući, valjda, na uobičajenu kolektivnu amneziju. Najviše sam se smejala pokušaju da se prisvoji i rezultat borbe za trideset miliona sa jedinstvenog računa Uprave za indirektno oporezivanje uzetih Republici Srpskoj. Kao da ne postoje papiri, tragovi, zapisnici, jasni podaci kad je pokrenuto (juna 2005. godine) i u revizorskom izveštaju, pa i ljudi bez amnezije. Ali, stid nije moj, pa ne znam zašto bih komentarisala postupak onoga ko ne ume da se bar postidi tuđeg perja, a vlastite golotinje. Takođe, ne bih da komentarišem ni strategiju razvoja, ni ekonomsku politku. Prvo, znalo se da će biti usvojeno sve i pre `usvajanja`, a Narodna skupština je odavno samo servis Vlade i dekor. Opozicija ne postoji, a ne bih da govorim o sindikatima, udruženjima i ostalim vanjskim organima Vlade. Ne znam samo zašto se ne uvede televoting, pa da se ljudi ne muče da dolaze, troše narodne pare i trud da simuliraju raspravu. Drugo, mali je ovde prostor da se nabroje sve kontradiktornosti, nedorečenosti i konfuzije u strategiji po kojoj ćemo se razvijati, a dobra je stvar da, eto, kao idemo u pravcu da dugoročnije razmišljamo. Kvalitet narečenog dugoročnijeg razmišljanja je drugi par rukavica. Uostalom, uvek sam spremna da javno dokažem sve što govorim ili pišem. Elem, i ako strategija uspe i ako ne uspe, i ako se realizuje i ako se ne realizuje, isti će ponovo govori biti i opet neko perje iskinuto sa tuđeg tela. Ima već neko vreme da nemam više iluzija, pogotovo o ljudima. Nisam ni pesimista, jer ako ništa drugo, uzdam se u prirodne procese umiranja i truljenja, pa će se tako same po sebi od starosti ugasiti neke pojave, a neki tamo u budućnosti, nije važno kada, dočekaće nove žive vrste i pojave.
Dakle, s jedne strane usvojena strategija razvoja i sada idemo ka Utopiji, kako je Tomas Mor nazvao u svojim delima zamišljeni otok na kome postoji idealno uređenje države, a sa druge strane suprotnost, odnosno Distropija u vidu pet žena u pritvoru kojima jednom sedmično dozvoljavaju kupanje, a ponekad mimo toga unesu tople vode da se operu nad kiblama, dok se čeka da priznaju nešto što ni njima nije jasno kako bi trebalo da zvuči. Ako nekom ovakva scena zazvuči poznato i podseti na neke druge otoke iz naše prošlosti, sasvim je u pravu! Pri tome oni koji su pokupovali sva ta preduzeća lepo šetaju gradom, odu do jedne od svojih kuća da se rashlade pod klimom i istuširaju i niko ih ne pita odakle im pare za svu tu imovinu i kako su od `niko i ništa` postali `svako i svašta`. Niko ne pita kako dođoše ti i takvi do onolike `stare` devizne štednje da kupuju sve redom i da li su je isplatili. Niko ne pita ni ko će se sve crveneti jednom kad ovakav sraman čin dođe do sudova gde još uvek iole drže do pravde. Izgleda da se takvi ne nalaze kod nas, pa sam odavno prognozirala da ćemo svi završiti u Strazburu. Naravno, niko još javno ne postavlja pitanje kako se u ovoj Utopiji ne izvršava odluka da se gospođi Ruži Jeličić isplati njena štednja. Pravda se vežba tako što se pet žena pere nad kiblama i sude im pre suđenja, a jednoj ženi ne isplaćuje njena štednja, iako postoje sve validne presude.
Pre više od 23 godine, kada je trebalo da se porodim, imala sam spremljen koferčić sa najpotrebnijim stvarima pored vrata. Spremila sam, nakon toliko godina, jedan i sada, ali zbog manje veselih razloga. Nikad se ne zna kad će tropiti na vrata i odvesti me na disciplinovanje ili da u pritvoru priznam sve ono što i javno govorim. Oni koji su spremni da se zakite tuđim perjem, spremni su da se zakite i tuđim životom i tuđom žrtvom. Oni koji su spremni da drže pet žena u tako ponižavajućim uslovima, spremni su da drže i šestu i hiljadu i šestu. Ne znam samo gde se dedoše sva ona udruženja za prava žena, pa odbori za zaštitu ljudskih prava, svi oni moralisti i pravnici i sva naša nazovi demokratska javnost. Ćute i čekaju kada će to pitanje pokrenuti neko izvana, pa da kažu da su oduvek tako govorili, da su oduvek znali i upozoravali. Dvanaest godina posle rata, umesto demokratije imamo moralnu demokreteniju.
Čuveni Milton Fridman je, nakon decenije zagovaranja i neprestanog ponavljanja: `Privatizovati, privatizovati, privatizovati` kad god je bio upitan za neki savet ekonomijama u tranziciji, 2001. godine javno priznao sledeće: `Pogrešio sam. Ispostavilo se da je osnovnija vladavina prava od privatizacije.` Vladavinu prava ni danas nemamo, osim ako se ona ne ogleda u spektakularnim hapšenjima, pa spektakularnim parnicama i na kraju još spektakularnijim oslobađanjima. Privatizacija je tekla tako da sada svi šilje patku i pero na licitacijama, a ćuti se ili šapće o očigledno nameštenim tenderima ili direktnim pogađanjima. Puna usta i dalje korporativnog upravljanja i pravne države, a dešava se bruka sa termoelektranama Gacko i Ugljevik, nakon čega se Berza još ne oporavlja. Ćuti se i o revizorskim izveštajima, osim ako nisu u pitanju izveštaji `onih tamo` ili `njihovih` a ne `naših`. Možda ćemo u Ginisovu knjigu rekorda po veličini tepiha ispod kojeg se sve krije i gura.
A buđenje će biti s glavoboljom, mučninom i stidom kao posle velikog pijanstva i lumperaja. Zaspeš u Utopiji, a probudiš se u Distropiji. Stidiš se i sebe, izvinjavaš svima kojima si opljunuo u tanjir, prosuo piće ili ugasio pikavac u čaši. Najčešće muzika dobro prođe, ali zato kelneri dugo uteruju dugove svih onih koji su poručivali i to najskuplje. Tako će i posle ovog pijanstva, s jedne strane, i disciplinovanja, sa druge, najbolje proći oni koji su tukli po taktovima i svirali kako im se kaže, a najlošije oni koji su pijanu bulumentu služili. Jedino ako su malo varali sa pićem, pa se izvadili za sva poniženja tokom bančenja bahatih i nadmoćnih.
I nije mi zaista važno što će sada opet komentarisati: `Ma, šta ona Cenićka više priča? Dosta je i nje. Samo kritikuje.` Ja sam bar rekla sada i dušu svoju spasila, a svako od vas neka vidi šta će sa svojom dušom i svojom savešću. Ne bih da se crvenim jednog dana kad me upitaju, kao nakon svakog našeg lumpovanja i lupanja u istoriji: `Znali ste. Zašto ste ćutali?` Ili da odgovaram, kao što su odgovarali mnogi na pitanje o Golom otoku ili krvoprolićima: `Znate, takva su vremena bila.` Hoću da verujem da još ima nade da nećemo skršiti baš sve u ovoj pošasti novog idolopoklonstva i podaništva i da postoji bar još trun onoga što se zove obraz i sloboda. Hoću da me drži još ova iskra nade da i ti novi idoli zapravo ne znaju šta se u njihovo ime čini. Hoću ja. Hoće li i oni, znaćemo kada i ako ovaj tekst ugleda svetlo dana.