Stefan Simić (18) iz Mola kratko je bio važna medijska priča. Baš kao što je njegov život bio kratak. Pre nedelju dana nađen je obali Tise. Obesio se o jednu topolu.
Nije se ubio zbog neuzvraćene ljubavi, nije ga savladala droga ili suparnička banda, ni vršnjačko ili porodično nasilje, nije ga u smrt oterao pritisak roditelja da bude najbolji, nije ni velika brzina besnog automobila ili moćne honde, pa ni teška bolest. Ne, ništa od onoga što tinejdžerima i na ovim i na drugim meridijanima oduzima život.
Stefan više nije mogao da izdrži siromaštvo u kom su on i majka živeli, bedu koja im u skromnu kućicu tokom čitavog njegovog kratkog života ni struju nije dovela, bedu koja mu nije dopuštala da ide u školu. Najjednostavnije i najsurovije kazano, Simići nisu imali novca za mesečnu autobusku kartu do Stefanove srednje kuvarske škole u Bečeju.
Prethodnu školsku godinu zbog toga nije završio. Ovu, sopstvenom voljom i voljom onih koji nisu videli njegovu muku i tugu, nije ni započeo.
Dobro, milo dete, plemenito, pametno, uljudno, posvedočio je zatečeni Mol. Vredno, umiljato, kao i majka, radio je šta je stigao i gde je stigao da pripomogne tanak kućni budžet. Malenu socijalnu pomoć. Ali, u Vojvodini bogatoj plodnom zemljom, sve je manje tražnje za nadničarima, pa nije uspeo da obezbedi novac za tu mesečnu kartu. I patike u kojima bi išao u školu.
Stefana više nema. Nadležni ćute, neki nisu zadovoljni izveštavanjem "o slučaju". A kad ne ćute tvrde da Simići nisu tražili pomoć. Neutešna majka, pak, kaže da je kucala na mnoga vrata, ispraćana praznim usmenim obećanjima, a ponekad i grdnjama.
Zvuči gotovo neverovatno, zar ne? Ubiti se zbog toga što ne možeš da ideš u školu! Da se ne lažemo, neki bi tinejdžeri ubili samo da ne moraju da idu u školu. Mogao je Stefan, kao i mnoštvo dece sa margine i dece uopšte, da krade, diluje, prosjači, moli, žali se glasno, tuče, otima. Mogao je, što da ne, da se u neku stranku učlani - to je danas za mlade najsigurniji put do karijere, a ako ne karijere, ono bar života. Mogao je svašta, a nije. Nije hteo ili nije znao.
Morbidno je i pomisliti, primerice, da bi kao maloletni delinkvent imao daleko veću pažnju društva, pa i mogućnost da završi započetu školu. Makar i iza rešetaka.
Ovako je ostao nevidljiv, sem onih nekoliko kratkih dana od pronalaženja njegovog beživotnog tela do sahrane uz tamburaše. Tako ga je Mol ispratio, uz muziku, misleći, valjda, da će jecaj tamburica prekriti jedan mladi život proveden bez pesme.
Lako je pretpostaviti da su se mnogi, pročitavši vest, zapitali koliko, za boga miloga, košta ta nedostižna mesečna autobuska karta? Kao da je to uopšte važno; sigurno je neuporedivo jeftinija od života. Neki će se, s puno prava, pitati šta je radila Stefanova sestra? Udata i nastanjena u tom istom obližnjem, a predalekom Bečeju?
Ili, šta su radili nastavnici kad su lane utvrdili da Stefan više ne dolazi? Jesu li saznali zbog čega propušta školsku godinu? Jesu li njegovi drugovi kazali svojim roditeljima zbog čega Stefana nema? Šta je radilo rukovodstvo škole, šta pedagog (ako ga ima), šta famozni roditeljski savet? Gde je bio Centar za socijalni rad? Gde rodbina, gde su za Stefanovog života bile komšije i tamburaši?
Patetično je sve ovo, reći će neko. Patetično, kako da ne! U godinama, mesecima i nedeljama kad se najviši državni funkcioneri utrkuju u zaklinjanjima da su deca naša jedina karta za budućnost i poručuju im da su predanost i vrednoća jedine preporuke za život. Patetično, kako da ne! U doba/nedoba, kad državni i stranački prvaci podižu sebi velelepne crkve oslikane sopstvenim kobajagi svetačkim likovima. U doba/nedoba kad čelnici javnih preduzeća naručuju dagnje, skupa vina i retke rakije. I antistres svetiljke.
Svašta se još može nabrojati, dug bi bio spisak onoga bez čega se može, a što bi od srca dato mogla obezbediti, ne jednu besplatnu autobusku mesečnu kartu, nego desetine hiljade. Za svako dete koje ide u školu. I pride pokoja stipendijica ili bar učenički kreditčić. A tada bi bilo i za patike. Pa, nije Stefan Simić ni tražio, ni očekivao brda i doline; hteo je samo da nauči da kuva i kuvajući osvetli sebi i majci život.
A nije jedini; jedini je koji nije uspeo da se, milom ili silom, izbori. Još preciznije, jedini je za kog se sada zna da je umesto života bez izgleda izabrao konačnost. U samoći.
Ali, nije jedini: u Srbiji, kaže statistika, svako deseto dete je siromašno, a svako treće u riziku od siromaštva. Ukupno stanovništvo beleži 42 odsto onih koji su u riziku od siromaštva; već su debelo ispod linije bede ili je mogu lako preskočiti, kao što preskaču obroke, kupanje, školu. Dovoljno je da roditelj, obično jedini koji radi, ostane bez posla ili da se razboli. Ili da se dete razboli od teške ili retke bolesti i eto bede.
Nije Stefan jedini; u Beogradu se, malo-malo, neko dete onesvesti u školi. Ne, nisu tinejdžerske bubice i dijeta, prosto nema za užinu.
Više od 11.000 dece hrani se u narodnim kuhinjama. To su nevidljiva deca čiji roditelji, staratelji, bake ili deke, dolaze sa limenim kanticama i plastičnim posudama za jedan jedini obrok dnevno. To su ona deca koja se šunjaju po ćoškovima škole, da neko ne spazi kako im je. A nije im dobro, mada mnoga to ne znaju, jer dobro nikada nisu okusila.
Sreća u nesreći je da ta deca ne prate vesti; sigurno bi još neko pomislilo da je Stefan našao dobar put. A mnoga od njih će, milom ili silom, poći putem kojim Stefan nije hteo: krađa, dilovanje, prosjačenje, prostitucija. Ili, što da ne, stranka. Ionako su već pune kriminalaca raznih fela i bahatih primitivaca nespobnih da pogledaju oko sebe. I vide. Stefana. I njegovo uže. Uže koje mu je čitavo društvo, ono u neposrednoj blizini i ono malo dalje i više, isplelo svojim nemarom.