Da li ima alternative takozvanom prudskom procesu, po kojim se podrazumeva traženje konsenzusa o dugoročnom, stabilnom životu naroda i građana Bosne i Hercegovine?
I kome su u interesu intrige i podvaljivanja, koja koriste, kako kažu, kao deo političke utrke, a u suštini su deo manira iz sive zone društvenih zbivanja. Ukratko, sve već viđeno. Ništa novo. Javna podrška traženju efikasnijih državnih formi i odnosa, koju su izrazili bitni međunarodni činioci, postala je opasna za sve one koji su uvereni da mogu vratiti forme i sadržaje prošlosti, u koje, da su pošteni, ni sami ne mogu više verovati, uprkos nostalgiji i sećanjima. Tog vremena, osim u virtualnom svetu, više nema.
Poslednji scenario da se u klupko pravosuđa uvuče premijer Republike Srpske žalostan je pokušaj da se zemlja stavi u početne pozicije i neizvesnost, koja bi iziskivala masovnije i tvrđe angažovanje svih vidova međunarodne zajednice. Time bi se, prema scenaristima, kupilo vreme u kojem ne bi trebalo preuzimati odgovornost ni za odluke, a ni bolji život građana, da narode ne ističemo posebno. Za dogovore treba imati hrabrosti, a i za kompromis. Ovo su bez sumnje dokazali predsednici tri stranke, koji su ušli u veoma rizičan proces u kojem su doživeli žestoke kritike delova političkih elita svojih izbornih baza. Ali ipak, većina tih građana bolje shvata da od iracionalnosti i ekskluzivnosti ne mogu živeti, da se iz ovog rađaju novi konflikti i da ipak na kraju mora biti bar minimu dogovora.
Vrhunac pokušaja miniranja dogovaranja trojice lidera dogodilo se kaznenom prijavom protiv Dodika pred sam sastanak u Mostaru. Teško je imenovati aktere takve zavere, koja je morala samo da zakoči jedan optimistički put, ali prema sličnim primerima iz prošlosti moguće je da se radi i o pokušaju da se pojedinci u međunarodnoj zajednici najviše plaše situacije u kojoj domaće ličnosti mogu voditi politiku same, bez njih. Pre nekoliko godina slična, gora, kampanja udarila je svom žestinom na lidera HDZ BiH, koji se usudio sazvati sastanak domaćih političara u Neumu. On je i optužen i zatvaran... Na kraju ništa. Dragan Čović kao racionalan političar opet se upustio u rizičan ali jedinu moguć i racionalan način savremenog političkog funkcionisanja - dijalog u traženju kompromisa.
Lično povređen i ponižan u ratnim godinama Sulejman Tihić najbolji je primer istinskog pomirenja u Bosni i Hercegovini. On je svom biračkom telu jasno dao do znanja da, naravno, ne treba da zaboravi šta je bilo, ali ipak treba da traži kako u budućnost za koju postoji konsenzus da je evropska. Da svima bude bolje! Kao predsednik najuticajnije stranke svog naroda, on se upustio u rizik da preokrene političko delovanje u traženje održivog i za sve prihvatljivog rešenja za savremenu Bosnu i Hercegovinu.
Mnogo strpljivosti i filigranskog rada trebalo je trojici da nastoje preokrenuti tok u pravcu boljeg, a ne u pravac u kojem neko izvana odlučuje, a domaći o tome ćute ili se samo slažu. Mnogo godina posle Dejtona otišlo je u nepovrat zbog sporednih stvari, koje u suštini ne rešavaju ništa, osim što uveravaju građane da se ne može ništa zbog posledica vihora istorije.
Pokušaj destabilizacije unutrašnjih prilika u Bosni i Hercegovini ispod plašta za demokratski svet temeljnog stuba - pravosuđa sam od sebe traži rigorozne mere istrage ozbiljnih ljudi iz sveta da utvrde ko su njegovi istinski kreatori. Građani, naravno, moraju znati da su vremena ilegalaca davno prošla.
Verujem da ovo dobro zna i mogući novi specijalni predstavnik EU ambasador Valentin Incko, poznat i kao profesionalac i kao čovek među narodima i građanima Bosne i Hercegovine.
Ukoliko baš ova ličnost bude na čelu međunarodne zajednice, biće ovo vrlo jak pozitivan signal svih 27 država članica EU da iskreno podržavaju Bosnu i Hercegovinu i sve one domaće snage koje su dokazale da mogu tražiti put koji je jedina perspektiva.