Postoji nada. U hrišćanskoj tradiciji uspomena na dan patnji i smrt na krstu duboka je i poprimila je simboliku koja se odnosi na svakog pojedinca, pa i narod. Posle patnji i smrti dolazi Vaskrs. Na ovim prostorima narodi koji žive ovde doživljavali su mnogo velikih petkova - patnji, pogubljenja i nepravde. A ipak su dolazili i dani vaskrsenja, novih mogućnosti i novog života.
Zapravo, događali su se veliki petkovi svim narodima, češče manjim nego velikim. Ali ipak, podsećanja na dane patnji, nepravdi i smrti moraju ostati u sećanju kao opomena pred zlom, učinjenom od pripadnika istog ljudskog roda. U tome ne treba političkih kalkulacija i trgovine. Zbog svetosti samog ljudskog života.
U ovoj kolumni zapravo sam hteo da pišem o velikom petku Jasenovca i uz ovo, podsetio sam se na događaj prije nekoliko godina, kada sam kao predstavnik moje zemlje bio pozvan na pomen žrtvama Jasenovca u Gradinu - na ovoj strani reke Save. Bili smo pozvani svi koji smo predstavljali takozvanu međunarodnu zajednicu u BiH, a odazvalo se nas malo, zapravo vrlo malo. Neki su me pitali zašto odlazim u Gradinu, jer bi se moglo ovo tumačiti i kao politička nekorektnost. Tamo su stradali i moji sunarodnjaci, među njima i iz domovine prognani katolički sveštenici, odgovorio sam im. Ćutali su i nisu više pitali. Ali ipak ih nisam sreo u Gradini, na ovoj strani Save. Slično se desilo i u Dobrunu, kada se obeležavao jubilej Prvog srpskog ustanka. I tada su me pitali visoki predstavnici međunarodne zajednice zašto odlazim na ovaj skup, a i tada sam im odgovorio da je u ono vreme moj porobljeni narod sa nadom gledao na ustanak u Srbiji, a i aktivno pomogao pobunjenicim tako da je tajnim kanalima, u buradima slao oružje iz slovenačkih livnica.
Nepoznavanje istorijskih detalja ne može se zameriti ljudima vođenim globalnim instinktima i vezanim za trenutne interese svojih vlada. Ne može se zameriti ni onima kojima su decenije ideološke, jednostrane interpertacije istorije usadile ubeđenje da iza užasa Jasenovca stoji Katolička crkva. Ili onih koji misle da iza zločina u Srebrenici stoji Pravoslavna crkva ili onih koji su ubeđenji da je islam iza 11. septembra. Ni hrišćanske crkve, a ni islam ne stoje iza zločina, jer da je tako, onda nema ni hrišćanstva ni islama. A ni nade vaskrsenja.
Holokaust nad jevrejskim narodom nije usamljen. Holokaust se događao i Slovencima, Hrvatima, Srbima, Bošnjacima, Albancima... Svima kojima su zavojevači odredili nestanak zbog svojih zločinačkih ciljeva. Zar je Jesenovac opomena zato, jer je bio logor smrti za ideološko i nacionalno opredeljene žrtve, što se decenijama htelo uveravati? Zar nije opomena jer se radilo, pre svega, o običnim ljudima koji su bili samo drukčiji od zločinaca. Obični ljudi koji su se našli u olovnim vremenima bespomoćni da nađu spas.
Svetost njihovog života i smrti neprikosnovena je. Mnogo je detalja iz bližne i dalje prošlosti koji upućuju na nadu. Iz logora smrti Aušvic poznat je primer fratra Maksimilijana Kolbea, koji je išao u ćeliju smrti umesto oca nekolilo dece. Ili primer jednog partizanskog oficira koji je među ljudima koje su vodili na streljanje prepoznao svog profesora iz gimnazije i spasio ga ili primer jednog visokog političara iz regiona kojeg su spasili pojedini čuvari logora u kojem se zatekao jer nije bio prave nacionalnosti.
Spasiti jedan ljudski život znači spasiti svet, a i spasiti nadu u dobro u čoveku.
Današnji savremeni svet deklerativno je opredeljen za traženje onog dobrog što može povezivati, a ne razdvajati. Ipak se događa i suprotno, na primer rušenjem autoriteta Ujedinjenih nacija, zapravo jedinim forumom u međunarodnim odnosima koji može da određuje šta je dobro, a šta zlo. Iznimci u tom procesu neminovno vode u konflikte. Veliki petak nije samo fizička patnja. Veliki petak je i nepravda i ograničavanje ljudskih i nacionalnh prava. Gde se pojedinac izoluje, samo zato što je drukčiji. Deklarisan dijalog u međunarodnim, a i međuljudskim odnosima, koji sam po sebi isklučuje primenu sile i nepravde, potrebno je provoditi u praksi.
Pre neki dan sreo sam se sa prvim čovekom Pravoslavne crkve u Sloveniji Peranom Boškovićem. Čovek koji smatra Sloveniju svojom domovinom, a zemlju predaka otadžbinom. On je sačinio projekt izgradnje parohijskog centra uz, pred Drugi svetski rat izgrađenu crkvu u ljubljanskom parku "Tivoli". Već tada je ona zgrada planirana, a zbog rata i poznate nesklonosti do religije posle rata, nikada nije izgraćen. A sada je na dobrom putu da se ovo ostvari. Ova zgrada neće biti samo mesto okupljanja i zatvaranja u svoj krug pravoslavnih vernika. Biće mesto permanentnog dijaloga između hrišćanskih crkava, između hrišćanstva i islama, između svih dobromislećih ljudi koji u suočavanju svojih uverenja traže odgovor, suživot u razumevanju i toleranciji. Peran Bošković otvara zapravo jedinstveni centar međureligijskog i međukulturnog, da ne kažem međucivilizacijskog dijaloga u Sloveniji, kojima je svima domovina, bez ozira gde im je otadžbina, a i u Evropi, koja je svima nama zajednička.
Zar nije ovaj i slični primeri ona nada koja proizlazi iz poruke Velikog petka, da ipak, uprkos užasima i patnjama istorije donosi vaskrsenje?