Zavist me teška ophrva kad gledam, recimo, sve moguće manifestacije na hrvatskoj televiziji, pa sve pesme posvećene Kroaciji, Hrvatskoj ili već kako stih i rima zahteva. Ljudi pevaju, suze u očima, ruka na srcu, a pogled ka Evropi dok se produbljuje zaštita hrvatskih ljudskih prava. Do ostalih ljudskih prava će tek stići kad primaknu EU. Ali, zato pevaju ushićeni sobom u domovini.
Gledam i Francuze u ovoj izbornoj kampanji i govor madam Roajal, dok slušateljstvo (a bogami i gledateljstvo, jer ima šta da se vidi!) pada u trans ili doživljava ekstazu.
Nema američkog filma u kojem se ne zavijori zastava, u kojem se na kraju svi ne grle i ne ljube u oduševljenju što su spasili ili svet ili sami sebe.
Britanci su posebna priča, kao i uvek, pa pogledajte samo sa koliko brige i ljubavi govore o svojim simbolima i tradiciji, bez obzira da li Škoti, Irci, Velšani ili Englezi. I tako redom.
Zavidim iz petnih žila, jer ne znam čemu i kome ja da pevam ili da mi oko od visokih emocija zasuzi. Doduše, ne samo da zasuzi, već mi iz očiju lije kad vidim manekene naše stvarnosti kako se razbacuju viškom patriotskih naboja ka samo svom ataru, dele uverenja o nacionalnoj podobnosti samo svojim pristalicama, a državu čopaju li čopaju u sveopštoj otimačini oko trpeze/sofre/sinije. Dok jedni kao pevaju samo svojoj Bosni, istovremeno u dvoglasu prizivajući na ukidanje dobre polovine te iste, dotle drugi negirajući postojanje Bosne (a i Hercegovine) kao svoje države, od sebe prave biljke bez korena koje je nemoguće presaditi na druge prostore.
Ako će Republika Srpska biti bolji deo Bosne i Hercegovine, znači li to da će i Economist, i Fortune, i sve ostale publikacije u svetu u svojim redovnim izveštajima i prikazima navesti da je velikom zaslugom Njega Lično BDP porastao za xy, a siromaštvo smanjeno za xx?! Koliko vidim, uzimaju se podaci za celu državu, sa ili bez Njega Lično. Ako iz Federacije ili državnih struktura stignu pokliči da Republiku Srpsku treba ukinuti ili se postavi pitanje da li je On Lično kriv za zastoj svih ekonomskih reformi, znači li to da nas sve s ove strane entitetske granice treba ili umlatiti ili nam svaki dan udarati ćušku zbog onoga u čemu smo svi u BiH zajedno učestvovali?! Kao s te strane sve je progresivno, proevropski, prozapadno, prodržavno... a s ove strane je sve nazadno, opstruirajuće, genocidno... Ili, s ove strane sve je usmereno na pravednu borbu za očuvanje nacionalnog integriteta, a s one strane sve je usmereno na dezintegraciju nas s ove strane. Baš lepe pretpostavke za razvoj i nas, i vas, i njih, i onih, i svih! Kao oni nama, a mi njima smetamo u razvoju, inače sve bi bilo em med, em mleko. Što će reći, sve bi inače bilo em blagostanje, em demokratija. To što niko ni sa kim ne govori (osim ako nije u pitanju nešto lično profitabilno i korisno!) ili, daleko bilo, dogovara o tom istom razvoju i nas, i njih, i svih, potpuno je nebitno, jer, zaboga, i mi, i oni, i svi imamo univerzalan, jedino ispravan, pravi, neponovljivi, vizionarski koncept razvoja.
Nego, pitanje za milion maraka: da li je iko video taj univerzalni, neponovljivi, vizionarski koncept razvoja? Ako se koncept razvoja ogleda u švedskom stolu kod kontejnera, prebačaju plana lokalnih grobalja, dragih nam političara i `kontroverznih biznismena` koji su uveliko pokazali da u brzom bogaćenju takozvani američki san izgleda kao usporeni film, onda smo ga videli svi. Ako se ta razvojna strategija, opet, iskazuje u dogovorenim smernicama (indikativno planiranje) za ekonomsku politiku i politiku javnih izdataka kao sredstvo za stimulisanje nacionalnog ekonomskog rasta i zaposlenosti, te drugih razvojnih ciljeva, onda je to dobro čuvani i strogo poverljivi dokument, jer ne postoje očevici tako nečega. Ili smo mi kolektivno glupi, pa ne možemo da dokučimo tu viziju, a onda bi dobro bilo da odredimo datum za Dan za razmišljanje, te u ćutanju i dubokoj meditaciji pokušamo da proniknemo u vizionarstvo demokratski nam izabranih predstavnika i njihovih satelita, da ne kažem parazita, ne daj bože.
U socijalističkim planskim privredama planiranje je neophodnost i imalo je svoj ekstremni oblik u visokoj centralizaciji. Međutim, planiranje je neophodno i u mešovitim privredama, pa i u tržišnim ekonomijama, kao dopuna tržišnim mehanizmima. Mnogi aspekti tržišne privrede, kao što je postojanje monopola, leže u vladinom vidokrugu. U zemljama u razvoju tržišne operacije su nesavršene zbog nedostatka konkurencije ili odsustva institucija. U takvim uslovima, planiranje nadopunjuje tržišni mehanizam. Konačno, u mešanim privredama vlade direktno preuzimaju deo proizvodne aktivnosti kroz izgradnju infrastrukture. Kako preuzimaju i taj deo odgovornosti, vidimo iz famoznog projekta koridora 5c, te gromoglasnih najava rekonstrukcije svih staza i bogaza. Iz ove perspektive, očekujem završetak autoputa Banjaluka - Gradiška u mojoj drugoj reinkarnaciji, osavremenjavanje staza i bogaza u trećoj, a koridor 5c u četvrtoj optimistički, ili petoj, realno, reinkarnaciji.
Razvojno planiranje svake zemlje zavisi od mnogo čega: njene faze ekonomskog razvoja, prirode sistema planiranja, specifičnih ciljeva koji se žele postići, tehnoloških faktora, okruženja, ekonomskih, društvenih i kulturnih posledica. Čak ni unutar iste zemlje ne postoji jedan dominantan ekonomski, institucionalni i kulturni sistem. Naime, isti metodološki okvir nije moguće primeniti uniformno za celu zemlju. Da bi metodi planiranja odgovarali preovlađujućim odnosima u svakom sektoru privrede, neophodna je fleksibilnost kod izbora ovih metoda. Nacionalno (misli se na državno, da me ne bi razapeli ovi nosioci vitalnog nacionalnog identiteta svih naših naroda i narodnosti) planiranje je sistemski (za one koji uopšte imnaju sistem) napor preduzet od strane vlada da bi se postigli specifični ekonomski i društveni ciljevi, te je, stoga, zajednička odgovornost velikog broja organizacija i pojedinaca, uključujući i političke i operativne organizacije i stručnjake iz različitih disciplina. Prvi korak u razvojnom planiranju je kombinacija ekonomske analize činjenica i ocena vrednosti, što dovodi do razumevanja razvoja kao procesa koji je uslovljen perspektivama određene zemlje. Činjenice se odnose na podatke o sistemu i mogu biti tehničke, političke, društvene, demografske ili ekonomske.
Kod takozvanog indikativnog planiranja, donošenje odluka ostaje decentralizovano, ali se sektori unutar privrede podstiču da ostvare dogovorene ciljeve. Kod jednog pristupa indikativnom planiranju, za polaznu tačku uzima se ciljana stopa nacionalnog rasta koja se, zatim, koristi kao osnova za određivanje detaljnih sektorskih ciljeva koji su kompatibilni sa ovom stopom rasta. Ako su resursi na raspolaganju i postoji poverenje u sektorske ciljeve, tada se može očekivati da će usaglašeni plan podstaći investicije neophodne za postizanje ciljane stope nacionalnog rasta. Indikativno planiranje poboljšava tok informacija u tržišnoj ekonomiji, smanjuje neizvesnost prilikom donošenja odluka, poboljšava se poverenje privrede, te se unapređuje stabilnost i kohezija unutar ekonomskog prostora.
Šta nama nedostaje? Sve! Niti ima fleksibilnosti da se o ovim pitanjima razgovara i dogovara, niti koncepcije, niti popisa stanovništva da nam da osnovne činjenice, niti osećaja odgovornosti ni za ovo danas, a kamoli za ono sutra, a bogami nema ni onog minimuma da se voli vlastita zemlja prvo ovakva kakva je, a zatim onakva kakva bi trebalo da bude u očima i onih koji nisu obezbedili i decu i unučiće i devizama i vizama da bi im bilo svejedno u čemu i kako će živeti. To da su nam, ako već ništa drugo, valuta i račun indirektnih poreza zajednički upućuje da nekakvo planiranje ili dogovor mora postojati. Zamislite Evropsku uniju čije članice rade šta kome padne na pamet, bez ikakve koordinacije! Zajednička valuta evro nameće pravila igre, a koordinacija i smernice, odnosno dogovorene politike su sveprisutni na tako ogromnom tržištu.
Ako je problem odsustvo zajedničkih simbola, dajem svoj prilog i predlog dogovorima, a u cilju izmamljivanja te suze tako važne u slavljenju pripadnosti i razmišljanja o vlastitoj državi. Za himnu predlažem minut ćutanja. Ionako smo poluživi. Ili polumrtvi, ako bi se više pesimistički gledalo. Sahranili smo toliko toga lepog i dobrog, pa je red to i priznati. Uostalom, i prilikom sviranja postojeće himne, većina naših izabranih drži ruke prekrštene na vitalnim organima kao da su u živom zidu, a neko ispucava slobodan udarac. Predlažem, zato, da bude obavezno držanje ruke na novčaniku, gde god da se kome nalazi. Prvo, našim izabranima je jedino to zaista vitalno, a, drugo, obični smrtnici moraju kako znaju da se zaštite da ih neko opet ne izbunari. Zastava neka bude velika i bela. Ovako žuta i plava mogla bi kod nekih da probudi razmišljanje da plava i žuta boja kad se pomešaju daju zelenu. Bela, brate, pa ti mešaj šta hoćeš, a i prava je slika kolektivne svesti - predali smo se odavno. Izuzeci samo potvrđuju pravilo. Grb neka bude bilo šta što je polegnuto, što se povija, što gmiže ili puže. Neka se bar zna da smo u stanju puzanja ceo život, pa i kada se uspravimo na dve noge. To nam je, opet, stanje svesti. U pogledu folklora i igara, da se ne bismo opet svađali, zamolićemo da nam se dozvoli igranje kan-kana kao opšteprihvaćene narodne igre. To bi jasno ukazalo da obični smrtnici pred vlašću visoko dižu i noge i ruke, a vlast da time pošalje poruku u svet da je kod nas najvidljiviji, tj. u prvom planu upravo prljav veš. Za predmet, kao zaštitni znak zajedničke turističke razglednice, uzeti sedlo ili samar. Odavno su nas kolektivno osedlali i (na)samarili, što domaći, što strani. Životinja, kao simbol mile nam države, jednostavno mora da bude lešinar, iako nije baš sa našeg podneblja. Objašnjenje nije ni potrebno. Olešili su nas, pa time iskazujemo nivo standarda u svakom pogledu.
Što se tiče teksta na turističkoj razglednici, promotivni slogan za spoljne prilike treba da bude `Mile i Haris misle na vas`, a u unutrašnjim prilikama samo prilagoditi na `Mile i Haris misle za vas`. Uostalom, moglo bi biti i MiHa umesto BeHa. Ionako su svi ostali većinom samo statisti koji se ili junače ili pljuckaju preko njihovog ramena sve više nalikujući na krpelje koje će pomenuta dvojica važnih morati pincetom polako vaditi iz mekog tkiva.
Mi, u Republici Srpskoj, već imamo i predlog novog naziva Mile nam Republike, pa na tablama već stoji Welcome to Republic of Mile, a sa razglednica koje šaljemo u svet smeši se poruka Greetings from Dodikland. (U-ta-ta svima koji, posle simbola, hoće da nam menjaju i ime, kad već ne ide ukidanje!). Verujem da će i iz Federacije stići nadahnuta rešenja njihove turističke razglednice, a sve u cilju opšteg prosperiteta.
Na kraju, predlažem medijima da umesto izbora za ličnost godine uvedu izbor za sličnost godine. Konkurencija bi bila žešća, a rezultati nadasve zanimljivi. Naravno, sve opet u cilju osvetljavanja naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, te sveopšteg napretka naših naroda i narodnosti.