Iz nove vlade Srbije stigla je stara vest: Nema promene politike prema Kosovu! Novi saziv Narodne skupštine Srbije trebalo bi po oprobanom receptu Milošević - Koštunica - Tadić da kao prvu tačku svoga narednog zasedanja usvoji deklaraciju o Kosovu i Metohiji. Tu će se, naravno sa izuzetkom LDP i verovatno Rize Halimija, potvrditi da postoji opšta nacionalna sloga i što je posebno važno za vladajuću koaliciju, a unutar nje za Tadića i Dačića, da niko nije "nacionalni izdajnik".
Naravno, s izuzetkom Čede Jovanovića, Rize Halimija i pojedinih NGO aktivista. Već sledeća tačka istog zasedanja, koja je posvećena ratifikaciji SSP pokazaće koliko je Srbija blizu najnovijem Tadićevom snu, koji je on, takođe, preuzeo od Koštunice i Miloševića, o "nacionalnom pomirenju" i sveopštoj bratskoj ljubavi. Da li će se ratifikovati gasni sporazum s Ruskom Federacijom to je još otvoreno pitanje, a njegovo zatvaranje će zavisiti od toga kako će proći Dinkićev pokušaj da ubere par stotina miliona više od onoga što je dogovoreno da "Gasnjet" da, od toga ko će glasati za ratifikaciju SSP-a i najviše od toga šta će reći politička Moskva. Ova poslednja je najavila da će pružiti priliku vlastima Srbije da se ispričaju, do 15. jula, a da će im, potom, saopštiti otežane uslove, a po principu "uzmi ili ostavi". Dakle, nije izvesno na čemu će se Srbija grejati ove zime, ali je izvesno da će biti podgrejane patriotske strasti i retorika povodom Kosova.
Naravno, kao što je to red u Srbiji, sama najava da nema promene politike prema Kosovu je dočekana s oprečnim reakcijama. Jedni kažu da je to dobra vest, drugi da je loša, a treći da bi bila dobra da je nisu saopštili oni koji jesu.
Meni se čini da su, i ovaj put, svi u pravu. To što nema promena politike je loša vest jer kazuje da nema ni novih ideja, ni političke spremnosti da se preispita dosadašnja politika koja je Srbiju toliko udaljila od ikakvog uticaja na prilike na Kosovu da je pitanje da li je zaista tako blizu momenat o kome mnogi obični ljudi u Srbiji govore kao činjenici da se može samo konstatovati da je Kosovo izgubljeno.
To je i dobra vest jer kaže da je bolje i ne menjati politiku ako već nisi sposoban da vodiš novu politiku. Izvesno je da će Kosovo i dalje biti glavno ideološko-političko polje delovanja SRS, DSS, NS i LDP opozicije i jedna od glavnih tema njihove kritike Cvetkovićeve vlade. To je, pored ostalog, zato što se opozicija nada da će tako pridobiti nove glasače ili novu podršku iz EU i SAD, odnosno Rusije. Sa svoje strane Tadić - Dačić i njihova vlada nastojaće da ne padnu na Kosovu. To je po njima dobro znanom receptu koji glasi: U tuđi posao se ne mešaj, a svoj ne radi, svodi na to da ne treba ništa menjati. Uz to, nova vlada je samo u očima predsednika Srbije "vlada levog centra", a u stvarnosti je čine tri partnera (DS, SPS i PUPS), koji bi mogli da se svedu pod ovu odrednicu, dok je ostalih sedam iz reda konzervativnih i narodnjačkih partija. Uz to, ni "levičari" nemaju jedinstven pogled na Kosovo, a tek da ne govorim o "desničarima" iz Vlade. Rečju, nema mogućnosti da se dođe do dogovora oko promene politike. Ako bi se to pokušalo preti opasnost raspada Vlade.
Potom, ukupna situacija je izmenjena. Dok su se beogradski političari mesecima otimali o vlast, oni koji podržavaju jednostrano proglašenu nezavisnost su vredno radili. Jedan od rezultata je održavanje današnje (11. jul 2008. godine) donatorske konferencije za Kosovo u Briselu. Iako je planirano 1,4 milijarde evra, a skupljeno oko jedne milijarde, od čega je glavni novac (skoro 90%) dala EU, a unutar toga i one države koje nisu priznale Kosovo ali imaju svoje vojnike u KFOR-u kao Španija i Slovačka, i SAD, iako sav taj novac neće biti potrošen na sam razvoj Kosova već i na održavanje međunarodnog prisustva na Kosovu, ipak će neki svež novac stići tamo. To će biti značajno političko-psihološko ohrabrenje za nove investitore, posebno za MMF i Svetsku banku, da primer Kosova u članstvo i da odobre kredite podrške ubrzanog razvoja, posebno infrastrukture i energetike Kosova. To je važan političko-simbolički čin jer su se svi donatori, prvi put posle jednostrano proglašene nezavisnosti, obratili Vladi nezavisnog Kosova. To je deo nastojanja sponzora nezavisnosti da se održi svetska pažnja na pitanju Kosova. To bi, pak, trebalo da dovede do novih bilateralnih priznanja i jače pozicije Kosova pred zasedanje Generalne skupštine UN-a u septembru ove godine. Ovaj događaj je pokazao i sve ograničenje beogradske politike, koja nije uspela da ga spreči niti je pripremila Srbe da učestvuju u uzimanju dela svežeg novca za sopstvene potrebe i razvoj. Naravno, ovaj događaj je i upozorenje da nešto treba raditi, barem da se umanji šteta po Srbe koji žive na Kosovu, ako već Vlada Srbije ne može bitnije da utiče na razrešenje pitanja statusa.
Odatle sledi novo pitanje da li išta može da uradi ovako slaba vlada i šta je to.
Ako bismo sudili po ekspozeu premijera Cvetkovića reklo bi se da nema puno nade. Evo samo jedne ilustracije za izrečeni stav: U svom ekspozeu premijer navodi da će njegova vlada da unapredi odnose sa SAD, ali uopšte ne spominje saradnju s NATO-om niti promenu politike prema priznavanju nezavisnosti Kosova, što inače zahtevaju SAD. Premijer ne spominje ni da li će išta učiniti da se utvrdi ko je 21. marta 2008. godine organizovao i izvršio napad na Ambasadu SAD i nekih zemalja EU koje su priznale nezavisnost Kosova, iako SAD na tome insistiraju. Međutim, novi ministar za Kosovo Goran Bigdanović nagoveštava da je svestan slabosti Vlade, ograničenosti prostora za delovanje njegovog ministarstva na samom Kosovu, ali da će uraditi sve što je u njegovoj moći da Ministarstvom upravljaju Srbi s Kosova, da se Koordinacioni centar preseli na samo Kosovo, što je predlagano i obećavano već godinama, i da se sredstva, barem ona koja su preostala od prethodnog ministra, koji je inače bio široke ruke prema sadašnjoj opoziciji, utroše na ekonomski razvoj. Naravno da bi se to dogodilo mora mnogo toga da se uradi. Na primer, da se nađe formula za prestanak pravog političkog rata koji već godinama traje među političarima iz severne Mitrovice od kojih se uvek jedan od frakcija nađe na vlasti. Na primer, sada je Oliver Ivanović opet moćan kao i u doba njegovog nekadašnjeg vođe Nebojše Čovića jer je postao državni sekretar, a Marko Jakšić iako u opoziciji kontroliše nedavno uspostavljenu Skupštinu srpske zajednice i znatne finansijske rezerve iz ljubavi s bivšim ministrom Samardžićem. Takođe, trebalo bi da se podigne ukupni kapacitet srpske zajednice da bi ova mogla, na primer, da napravi razvojne projekte, a to znači da bi moralo Ministarstvo da bude mnogo jače nego što jeste.
"Spuštanje" Ministarstva u narod je, u srpskom političkom iskustvu, pouzdan znak da će ga Beograd uskoro zaboraviti. To otvara pitanje: Ko će zaista voditi politiku prema Kosovu? Nije dovoljno da to radi samo agilni ministar spoljnih poslova, niti pojedinačno bilo koji od ministara iz svog resora, već je potrebna centralna koordinacija Vlade i predsednika Srbije, pre svega zato što je potrebno da se Srbija spremi za susret i s rezultatima politike ove vlade. Uskoro će se videti da li je predsednik Tadić na nivou vremena, da li će preuzeti na sebe da pri Savetu za nacionalnu bezbednost kome predsedava formira jedan tim koji bi brinuo o strategiji upravljanja kosovskom krizom. Ukoliko se to ne dogodi, trebalo bi da bude siguran da su vesti koji stižu iz nove vlade povodom Kosova ipak više loše nego dobre. A ako se Tadić odvaži na ovaj čin to će značiti da je ova vlada samo prelazna platforma za pripremu kvalifikovanijeg i snažnijeg vođstva od ovog koje je sada na sceni. To bi, naravno, bila dobra vest ne samo za srpsku politiku prema Kosovu, već i za samu Srbiju i njenu budućnost.
Zato valja napomenuti i sledeće: U današnjoj Srbiji uopšte, te i u ekspozeu premijera Cvetkovića nedovoljno se uvažava da postoje dva noseća stuba stabilnosti i razvoja jedne države: energetska stabilnost, jedan, i opšta i ljudska bezbednost kao drugi stub. Ne bi bilo dobro ako bi nova vlada pokušala da potraži izlaz iz današnje teške situacije u kojoj se Srbija nalazi samo u osloncu na jedan od ovih stubova. Srbija ne može podmiriti sve svoje energetske potrebe kroz značajno povećanje saradnje s energetskim kompleksom Rusije, posebno kad je u pitanju prirodni gas, već mora da potraži i partnera za izgradnju nuklearne centrale. Za to je potrebna strategija energetskog razvoja, koju Vlada nema. Bezbednost Srbije se ne može ostvariti protiv NATO-a, a o tome se Vlada ne izjašnjava. Dakle, iako potpun odgovor nećemo dobiti na narednoj sednici Skupštine Srbije, ipak će posle nje biti štošta jasnije. Tada će se oglasiti i međunarodni sponzori nezavisnosti Kosova, ali i ove vlade, kao i oni koji su na drugoj strani. Iz toga će se moći prepoznati vreme trajanje ove vlade i njene mogućnosti na Kosovu. Tada ćemo tek znati da li loša vest može postati dobra.