Nakon dugih priprema i pregovora, Zelenkapica, Plavkapica i Crvenkapica podelile su zajedničku kuhinju i u naredne četiri godine snabdevaće nas što receptima, što spremljenim đakonijama. Bake i deke neka se nadaju lepo aranžiranoj korpi. I dok tako budu veselo trčkarale po šumama i gorama naše zemlje ponosne, s kapicama nekad nakrivljenim na levu, a nekad na desnu stranu, Zelenkapicu, Plavkapicu i Crvenkapicu budno će motriti oči zlog vuka u nameri da pojede i bake i deke, a bogami i njihove potomke.
Jadne Zelenkapica, Plavkapica i Crvenkapica dugo će pitati maskiranog Vučka zašto su mu tako velike oči: da li od straha ili su mu oči zinule na pare? Pa, onda, zašto su mu porasle velike uši: da li mu ih je međunarodna zajednica izvlačila, OSA ili SIPA ga angažovale ili je postao `neimenovani izvor` nekih medija? I sve tako dok u Vučkovoj utrobi ne nestanu i naše jadne Zelenkapica, Plavkapica i Crvenkapica.
Ali, ko je kriv Vučku što hrče i škripi zubima u snu, pa ga čuju prijateljske obaveštajne službe i dojave Lovcu, a on pohita da ih spasava iz utrobe zlog vuka, na opšte veselje svekolikog naroda. U poznatom zapletu nepoznato je jedino da li će biti čiča-miča i gotova ova priča za četiri godine ili ranije. Zašto? Zato što Plavkapica, Crvenkapica i Zelenkapica imaju različite recepte za različite đakonije koje spremaju za bake, deke, a bogami i njihove potomke!
Za očekivanje je da se problemi ustavnih promena, reforme policije, javnog servisa i visokog obrazovanja reše osamdest osmi put iz cuga tokom šesto devedest treće runde pregovora u Gornjim Prkalovcima (Upper Prcalovaces). Ali, do tada treba od nečega živeti, a to je, znamo, kod nekih od rada, a kod nekih od krađe i nerada. Prvima je uvek teže, jer su u nadi da će nadvladati i idejom i na delu. Ali, oni što pokreću ruku samo kad treba nešto da se uzme ili izglasa akt kojim se to uzimanje olakšava, redovno nadjačavaju, a sve kao zabrinuti za narod, EU ili više (često nacionalne) interese.
Prvog decembra prošle godine Fondacija `Konrad Adenauer` je organizovala konferenciju u Sarajevu na kojoj se, između ostalog, pričalo i o ekonomskim programima (ili platformama, kako kod koga) političkih partija. Hvala i Fondaciji, a i mladim stručnjacima koji su materijal pripremili, jer ovo je, koliko znam i koliko me pamćenje služi, prvi put da se o najvažnijoj temi, zapravo, govori i na ovaj način.
Međunarodna zajednica nas je godinama mirila, demokratizovala, uspostavljala red i zakon, a najmanje je bilo priče o tome od čega ćemo živeti i da li je narodu isto, recimo, da prihvati ustavne promene i reformu policije u uslovima kad ima pun ili prazan stomak. Tokom više od decenije mojih razgovora sa stranim konsultantima i predstavnicima, najcrnje mi je bilo kada mi, onako spremljeni za Jahorinu ili Mali Ston, meditiraju o tome kako ćemo se mi, eto, i razviti i podići standard, ali nemoj samo da izgubimo ovu tako toplu i gostoprimljivu dušu balkansku. A nama duša u nosu u borbi za goli život! Najlakše se manipuliše praznim stomakom i usijanom glavom, što su naši mali bogovi (i strani i domaći) gotovo do savršenstva doveli. A šta nam je tek uradila pohlepa i primitivizam!
Na pomenutoj konferenciji kao polazna osnova za analizu poslužile su ekonomske platforme ili programi SBiH, SDP, SDA, HDZ, HDZ 1990, SDS, PDP i SNSD, što gotovo da obuhvata sadašnju i poziciju i opoziciju. Koliko sam upoznata sa svim ekonomskim programima i platformama političkih stranaka, toliko mi je poznata i činjenica da ih 90% birača nikada nije pročitalo, pa ni dobar deo onih koji su potpisali vernost i članstvo.
Da su se izbori dobijali na retorici nacionalnog i ugroženosti svih boja i oblika, opštepoznata je činjenica. Te iste stranke imaju i potpuno drugačije viđenje, recimo, ekonomskog prostora u BiH. Ako je red ispuniti obećanja data biračima, postavlja se pitanje koja će od stranka svoje slagati. Gotovo nijedna partija nema razvijen ekonomski program, a sve se svodi na spisak lepih želja i obećanja koja su ugodna za uho.
Nijedna od ovih partija nije ponudila, recimo, rešenje za reformu penzionog sistema, a gotovo da se uopšte ne upuštaju u egzaktnija predviđanja i brojeve. Nema definisanih mera i akcija, a strategija približavanja Evropskoj uniji, u koju se javno svi zaklinju, ili je maglovita, ili nejasna, ili se uopše ne pominje. Da ne govorimo da ne postoji rešenje kako do domaćeg proizvoda, novih tehnologija i inostranog tržišta! Dok se u svetu prave rang-liste najboljih kompanija u oblasti nanotehnologije, tehnologije ovog veka, bilo bi dobro napraviti anketu ili kviz među kreatorima naše ekonomske stvarnosti da nam objasne šta je to.
Ali, da ne bi bilo bruke, evo pojašnjenja: to je tehnologija koja radi u veličini nanometra, što je jedan milijarditi deo metra ili osamdesethiljaditi deo debljine ljudske vlasi. Do sada je oko dve stotine proizvoda nanotehnologije došlo na tržište kao što su, recimo, turbine koje ne rđaju zahvaljujući nevidljivom sloju koji omogućava zaštitu godinama, dok se intenzivno vrše ispitivanja o oblasti medicine i za čovečanstvo će korist biti neprocenjiva. Nažalost, kod velikog broja naših `kreatora` ekonomskih pravaca i prostora, i računar još uvek spada u neistraženu tehnogiju. Da ne govorim da kada se naštanca falš potvrda o završenom kursu stranog jezika, nije isto kao kad se kupi diploma fakulteta ili doktorat, jer se ponekad mora i pokazati znanje, odnosno progovoriti na jeziku koji nije maternji (ili taternji). Ali, zbog toga se i značaj bh. ekonomije u svetu meri nanoveličinama.
Biće do kraja neizvesno da li će ukrštanje političkih i ekonomskih platformi ovako šarene grupe dovesti do punih ili praznih stomaka i kolika će praznina u glavama biti. Po onoj već otrcanoj: optimisti kažu polupuna, a pesimisti poluprazna… i glava i stomak.
Ali, neće se lako dati naše Plavkapica, Zelenkapica i Crvenkapica! Pokazale su one i do sada, bez obzira da li im je kapica bila nakrivljena na levu ili desnu stranu, da znaju da upakuju i prodaju plavu maglu sa crvenom mašnom u zelenoj šumi.