Rado i često idem u pozorište. Mnogo čitam. Pratim i film, a kad god mogu odem i na neki koncert. Zato su me prilikom jednog od intervjua pitali, da li mi je nešto od toga hobi knjige, muzika, film, pozorište na šta sam im odgovorio da mi je to terapija.
Naša stvarnost je, naime, toliko ružna, što uz jasno saznanje da nam u skorije vreme neće i ne može biti bolje, većinu građana uvodi u apatiju i depresiju. Jedini ''lek'' i jedina odbrana od svega je ''bekstvo'' u neke druge svetove, gde je sve lepše i prijatnije.Oni stvarni se nažalost nalaze u drugim zemljama i na drugim kontinentima i za njih treba mnogo para, pa nam ostaju samo ovi u knjigama i pozorišnim i filmskim dvoranama. Zahvaljujući tome i oni siromašniji koji ne mogu stići do željenih turističkih destinacija, mogu na kraće ili na duže da sanjaju lepše snove kupujući knjige ili bioskopske ulaznice.
U prethodnoj kolumni stali smo kod pozorišta ili tačnije rečeno ispred njega, pa hajde malo da zavirimo i unutra.
Kada je pozorište u pitanju barem se mi Beograđani ne možemo požaliti. I pravih pozorišta, obnovljenih i našminkanih, ali i onih alternativnih, najčešće u neadekvatnim prostorima, ima više nego dovoljno. Bar za naše pojmove. Samim tim, repertoarska ponuda je i raznovrsna i kvalitetna, pa često ne možete da stignete da sve propratite čak i ako se trudite kao ja. A zato što se trudim, odgledao sam nedavno i dve nove predstave u Ateljeu 212. Teške i ozbiljne, na momente mučne i poražavajuće. To su ''Zmijsko leglo'' Vasilija Sigareva i ''Trg heroja'' Tomasa Bernharda.
Mlađani Rus koji ove godine puni tek tridesetu, već je stekao oreol ako ne kultnog, a ono bar dobro poznatog i veoma igranog dramskog pisca, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Njegove predstave se igraju u Londonu, Berlinu, Pragu, a drame su mu prevođene i objavljivane i u SAD, Francuskoj, Italiji, Izraelu.... Beogradska publika je već imala priliku da na BITEF-u gleda njegovu dramu ''Plastelin'', kao i ''Crno mleko'' na repertoaru Narodnog pozorišta.
Sigarev kaže da je počeo da piše sa 10-12 godina, pa ne čudi što je već sa 20 imao gomile rukopisa, koje, naravno, niko nije hteo da objavi. A onda ih je ponudio Nikolaju Koljadi. Brzo prepoznavši talenat, Koljada savetuje svom studentu da napiše neku dramu. A znate li kako je reagovao budući veliki dramski pisac?
''Nema problema - rekao je on - samo mi recite šta je to drama!'' Strpljivi pedagog mu je dao ovakvo objašnjenje - ''To je ono kada na jednoj strani napišete ko je ko i šta radi, a na drugoj šta govori!'' I tako su počele da nastaju sjajne drame, koje su ovog momka učinile slavnim.
Od mnogih drama koje je napisao i sam izdvaja ''Zmijsko leglo'', sumornu dramu ruske porodice čiji glavni junak Andrej posle sedam godina provedenih u zatvoru dolazi kući. Ali u toj ''slobodi'' on ne prepoznaje ni svoj grad, ni svoj dom. Ne nalazi ni prekinuto detinjstvo, ni sigurnost, ni ljubav. A i kako bi kada ga dočekuje nezaposlena sestra, koja s mužem i detetom živi kod roditelja i mašta da postane prostitutka, jer je to jedini način da zaradi novac. I dok pravi planove i zida kule na pesku svojih snova, izdržava je muž koji je zahvaljujući tome što je kao vojnik ozračen na nekoj nuklearnoj podmornici dobio posao na gradilištu. Osim što je od posledica zračenja ostao impotentan, pa mu ženu zadovoljava njegov rođak, opala mu je i kosa pa ga svi (uključujući ženu i sina) zovu ''guzovski'' (jer mu je glava glatka kao guzica), a tako se i odnose prema njemu.
A ponosni roditelji, glavni junaci ruske bede i beznađa, kao najveću novost za poslednjih sedam godina, sinu predočavaju činjenicu da su kupili televizor. I tako dok Andrej pokušava da nađe svoj izgubljeni svet, njegovi ukućani se posle svakodnevnih besmislenih vređanja i sitnih pakosti okupljaju jedino za trpezom, gde se posle par zalogaja jela naliju votkom, a onda ostatak dana i noći provedu valjajući se pijani po kući.
Šta onda ostaje našem junaku, nego da opljačka obližnju prodavnicu i novac podeli svojim ukućanima i nakon neuspelog samoubistva se vrati u zatvor gde mu je život očigledno podnošljiviji.
Poenta ove tužne priče nalazi se u jednoj rečenici, koju nakon svega izgovara Andrejeva majka konstatujući da je njihova tragedija u tome što ne žive već prosto postoje!
Šta reći o Berhardu i njegovoj drami ''Heldenplac'' (Trg heroja). Komad je napisan po narudžbini poznatog bečkog Burgteatra. Izveden je krajem 1988. na pedesetogodišnjicu Hitlerovog dolaska u Beč, gde ga je na pomenutom trgu pozdravilo 250.000 oduševljenih građana i još nekoliko stotina hiljada po okolnim ulicama.
Još pre izvođenja, komad je izazvao neviđeni skandal, jer su u javnost dospeli neautorizovani delovi drame, u kojima autor o austrijancima govori kao o ''šest miliona debila i manijaka'' i gorko konstatuje da danas ''u Beču ima više nacista nego 1938.''
Nije ni čudo što je komad doživljen kao uvreda i napad na Austriju i što su mnoge političke ličnosti (predsednik Kurt Valdhajm, vicekancelar Alojz Mok i glasoviti desničar Jerg Hajder) zahtevale da se premijera otkaže, autor protera iz zemlje, a direktor Burgteatra dobije otkaz. Premijera je, ipak, održana uz demonstracije ispred pozorišta i ovacije u pozorištu. Kažu da je aplauz posle predstave trajao više od pola sata!!
Nedugo nakon toga Bernhard je umro i svojim testamentom zabranio da mu se dela štampaju i izvode u Austriji narednih pedeset godina.
Austrijanci ga i danas slave, a ono što je on napisao o Austriji i Austrijancima ''ni pas s maslom pojeo ne bi''. Recimo samo u romanu ''Beton'' on za Austriju kaže da je to zemlja - ''...u kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve...u kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć...u kojoj su na vlasti grlate analfabete...u kojoj je jezik prost, a oni koji ga govore duhovno neuračunljivi...u kojoj korumpirana država i jednako korumpirana crkva zajedno stežu omču oko vrata slepog i glupog naroda, koji dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta...koja je klozet Evrope...i zbog čije je beznačajnosti i on lično krajnje deprimiran!!''
Tako Bernhard piše o jednoj od najlepših, najbogatijih i najkulturnijih zemalja Evrope, a ona ga ipak slavi. Ko onda da razume i njega i nju u koju bi se svi mi sutra iselili, samo kada bi to bilo moguće.
Na kraju i moje želje, za novogodišnje i božićne praznike. Takav je red i običaj, a i ''valja se '' što bi rekle babe.
Šta čovek može da poželi, kada zna da ne samo u Srbiji, već i u BiH, Albaniji, Makedoniji i ko zna gde, ima na stotine hiljada nesrećnika koji kao junaci ''Zmijskog legla'' ne žive već samo postoje. Da ih bude što manje, da i oni počnu da žive makar i teško, makar i loše, ali da postanu ljudska bića. A kada kroz 30 ili 50 godina i mi postanemo neka zemlja poput Austrije, da se ne uljuljkamo u blagostanju, već da i mi kao narod iznedrimo nekog svog Bernharda, koji će nam tada upućivati teške i otrežnjujuće reči. Za naše dobro.
I nisu bog zna šta. Mislim na želje. A kakve bi mogle da budu, kada je nedavno u jednoj anketi, odgovarajući na pitanje šta očekuju u 2007. Petnaes odsto ispitanika odgovorilo da će biti bolje, 16% da očekuju da će biti gore nego što je bilo, a ostali da ne očekuju ništa!!