Došao je i taj dan. Baš kao što je i najavio pre nekoliko meseci, u Beograd je stigao Marti Ahtisari i doneo ono što ovde niko ne želi plan za Kosovo. A, u planu sve ono što smo očekivali i više od toga! Kosovo će prema ovom planu doneti svoj ustav, imaće svoju himnu, grb i zastavu, formiraće službu bezbednosti i vojsku za godinu dana. Moći će da zaključuje međunarodne ugovore i traži članstvo u međunarodnim organizacijama. Pošto već ima Skupštinu, Vladu, predsednika i premijera i policijsku službu jasno je da ono "nije nezavisno".
Zato je svestan ove činjenice naš opušteni i relaksirani premijer poželeo da uštogljenog i hladnog Finca malo razgali. Da se malo poigra sa njim i da ga zabavi. Poželeo je da igraju žmurke i obznanio da će se za vreme njegovog boravka u Beogradu sakriti, pa ako ovaj bude hteo da ga traži biće super, mada neće biti nesrećan ni ako se njemu ne dopadne ova igra. I sve bi bilo kao u onom davnašnjem vicu o Hasi i Muji.
Otvori, Vojo, znam da si tu - navaljivao bi Ahtisari na zaključana vrata Vlade.
Grešiš. Nisam tu - odgovarao bi spremno Voja - otišao sam malo da prošetam!
Pa, kako šetaš kada su ti cipele ispred vrata?
Lepo. Otišao sam bos - bio bi neumoljiv naš premijer.
Da, sve je moglo biti tako, samo da je Ahtisari hteo da se igra. Ali, oni na tom dalekom i hladnom severu, zaokupljeni neprekidnom borbom za opstanak, izgleda nemaju vremena za igru. Ni kao deca, a kamoli kada odrastu. Ili možda ne znaju ove naše balkanske igre. Nisu pomogla ni nastojanja pojedinih novinara da ga odobrovolje i nateraju da se ipak malo poigra, ni pitanja da li mu smeta što Voja neće da ga primi. Mrtav ozbiljan, on je kratko odgovorio da će uskoro napuniti 70 godina i da je shodno tome davno prestao da se uzbuđuje. Ja nemam ni blizu toliko godina, pa se uzbuđujem i brinem. Da drug Voja i u ovoj šetnji ne prođe k'o bos po trnju, a i svi mi zajedno sa njim!
Ali, ko šiša Skandinavce oni nam nisu ništa. Rusi su naša braća i po veri i po mentalitetu. I vole naše igre i to baš ovu - žmurke. Želeći da podrži slovensku braću, u ovu igru se uključio i predsednik Putin lično. Na monumentalnoj konferenciji za štampu (koja je na momente podsetila na kineske i ruske partijske kongrese), koja je trajala više od tri sata, on nijednom nije pomenuo ni Kosovo ni svoje `obećanje` da će ako to bude potrebno upotrebiti i veto u SB UN-a da bi pomogao Srbiji. Hajde što se on nije setio Kosova, ali kako se toga nije setio neko od njegovih savetnika ili neko od hiljadu i po prisutnih novinara. Izgleda da i oni imaju preča i pametnija posla. A, da je to tako potvrdio je samo nekoliko dana kasnije i ruski ministar spoljnih poslova Lavrov rekavši da Putin nikada nikome nije rekao da će upotrebiti veto i sprečiti nezavisnost Kosova! Kakvog smisla onda ima sećati se kako je baš Koštunica u jeku predizborne kampanje nonšalantno izjavio kako se baš malopre čuo sa Putinom koji mu je obećao baš to što se sada negira. Da li lažu Ren i Putin? Da li laže Lavrov ili je lagao i laže Koštunica procenite sami? Ali, to je bilo u žaru predizborne kampanje, pa se i ne važi.
Osim na internacionalnoj, igra žmurke je počela i na domaćoj sceni i poprimila ozbiljne razmere. Ako je uopšte uputno za igru reći da je ozbiljna. Pošto se premijer prvi setio da se sakrije, igru je morao, hteo to ili ne, da vodi predsednik, koji je stoički primio sve delegacije parlamentarnih stranaka vrlo šarenolikog sastava sa raznim idejama i planovima. Videvši da se ne krije samo on i da su i drugi počeli da igraju žmurke, Voja se kao u onom prošlonedeljnom vicu okupao i krenuo put SRS-a. Dobro informisani izvori kažu da nije tačna vest da se zajedno sa Nikitovićem sastao sa Tomom i Vučićem, ali da je ipak bilo pokušaja razgovora na nižem nivou. Šta je hteo Voja? Pa da vidi da li su možda radikali spremni da zajedno sa njim `brane` Kosovo, pošto je sve očiglednije da će Tadić mandat za sastav nove vlade poveriti č